Свет, јутрос, увек

Нена је јутрос худе судбине: неко јој је украо картон са тридесет комада јаја. Прича уличној колегиници шта јој се догодило.

Љубовија, храмљући, гура колица натоварена робом: купус, паприке, парадајз, небројене кутије које ће, правилним слагањем, сачинити тезгу где ће изложити своју понуду. Мршав, скврчен и искривљен попут свог повијеног носа, једва се носи са тешким товаром, застаје и хукће. До мало времена сретнем га у “Максију” са боцом пива, оном стакленом, на коју се плаћа кауција. Увек је само једна, али није иста: хераклитовски, пиво тече целог дана, јер никад иста флаша неће додирнути усне, пошто је Љубовија први до “Максија” па му је згодно да скочи и замени празну за пуну. Без кауције.

Нико још није изнео робу, пластичне гајбице дуговрате црвенокосе жене стоје наслагане поред зида. Мора бити да су комуналци већ заређали “Козаром”, успут, док су чекали бурек. Дуговрата црвенокоса (гле, није више ни црвенокоса – постепено се преобразила у плавушу) – је преко пута, у пржионици кафе.

Девојка из пржионице, коже тамне готово попут кафе (предано неговане у соларијуму), њен је јатак: крије је док власти не прођу. Насмејана мршава жена из продавнице здраве хране јатакује Вечној Баби, чува јој и нешто робе у радњи. Но, упркос томе што је зовем Вечна јер је увек ту, зима-лето, прва дође а последња оде, јутрос нема ни ње.

Ружа и њена компањонка мисле на Митровдан: јасно, људи ће једни другима поклањати цвеће за славу. Сваки бизнис мора да се руководи календаром.
Нема ни жене милих очију и изражених јагодица која продаје мек, млади козји сир.

Мико је отишао Богу на исповест. Ни дана се није одморио. Питам се – како ли живи његова Смиља, од чега, хоће ли се враћати да продаје?
Прекопута је обично комшија са једном руком, коме Дуговрата помаже да врати кусур, а робу (везице першуна, мирођије, зелени за супу) већ људи узимају сами; но, на његовом месту само је шамлица јутрос.

Мршава, пегава зеленоока жена у црнини која стидљиво, на кутији, излаже неколико дуња, кесицу ораха, свеже млеко у боци од “Пролом воде” увек се љубазно јави и обрадује Филипу, па све мислим како би ваљало једном да купим нешто од ње, иако ми ништа од тога не треба.

Када увече одем код “Арене” видећу неке сличне, мале, обичне, добре људе како упорно и стрпљиво покушавају да живе, покушавају да заузму место између огромних бетонских блокова, тржних центара и аутострада, живе, тврдоглаво и жилаво као коров који ће рука каквог удаљеног центра моћи нештедимице да почупа.

Они су ту уредили паркић, пред њим је подрум пића, ту узимају пиво и сокове, имају телевизор, па сад, по студени, овде и седе и гледају утакмицу. Са њима је и чупави, исцрпљени пас, осамнаестогодишњак, о којем се брину још откако је био штене.

И ово је етнографско освежавање, мислим (како је то лепо говорио Јован Цвијић за повратак племенском животу након пада српске средњовековне државе). Људи се опиру угњетавању, униформисању; гуше се од недостатка ваздуха у топлим бетонским кутијама, од ПВЦ столарије и “Форма Идеале”, идеално формалне естетике; грцају од пореза, од кредита, десетака за царја и банку и врача и жбира.

Живе на улици, сналазе се и налазе једни другима у муци и грчу. Јатакују, јављају да долазе комуналци, седе, пију, разговарају, смеју се. Помажу се.

Беже из тобожеуређеног, а заправо стерилног, бахатог, злог света у коме су вечити аутсајдери, у коме их немилосрдно гази безлична, неосетљива држава за коју су вас век радили, док се нису пензионисали, док их нису поотпуштали. Сада су, као каква колонија лепрозних, која има своју организацију и своју етику, често темељнију, људскију и моћнију од сваког закона.

Верујем у добро докле год виђам ове људе и знам да они постоје, и успевају да преживе; и радије бих била са њима него у каквом монденском, пословном, академском, помпезном друштву пренадуваних сујета, лицемерја, заслепљујућег сјај и папирнатих осмеха.

 

Autor ovog izvanrednog teksta je Iva Radović, etnolog i autor na portalu Direktna reč 

Ovom prilikom joj se zahvaljujem na gostovanju. 🙂

2 thoughts on “Свет, јутрос, увек”

Leave a Comment