Čovek: moralni ili nemoralni primat?

Altruizam i kooperacija

Kada se ljudi nadju u nevolji, uvek se tu nadju neki spasioci. Na slici vidimo spasilacku ekipu koja u avgustu 2017 pomaze ženi u invalidskim kolicima nakon  uragana Harvey.

***

Iskušenje je ogromno, i zato mala Ana mora dobro da razmisli. Da li će musli čokoladicu zadržati za sebe? Petogodišnja devojčica se nalazi u prostorijama Maks Plank instituta za evolutivnu antropologiju u Lajpcigu. Ana je deo eksperimenta i ima zadatak da pomogne devojčici po imenu Lisa. Ili ne pomogne. Rekli su joj da Lisa nije doruckovala i veoma je gladna. Jos dva deteta se igraju u istoj sobi. Jedno od njih kaze: ” Svejedno mi je sto je Lisa gladna. ” i zadrzava svoju musli cokoladicu. Drugo dete takodje zadržava cokoladicu ne bi li uticalo na Anu.

Ana razmislja hoce li svoju cokoladicu ustupiti devojčici koju ne poznaje? Ona šeta, i razmislja. I klonk – cokoladica je u beloj korpi, i pripada Lisi. Ana se odrekla svog slatkiša da bi pomogla gladnoj devojcici. Čovek je moralno biće.

Brojni istrazivaci se bave temom altruizma i na koji nacin naš moralni kompas funkcioniše.

Kada eksperti sa Maks Plank Instituta govore o moralu, oni ne misle na deset Božjih zapovesti. Oni misle na osnovna pravila moralnog ponasanja koja su od Bude do Ničea ostala ista: Nemoj oštetiti drugog. Nemoj unistiti drugog da bi ti uspeo.

Decenijama je vazila premisa: Covek je u osnovi zao i egoistican. Crkva nalaže pravilo: budite dobri ili ćete se kuvati u paklenom kazanu. Filozofi morala kažu: slušaj svoj razum, dobro i racionalno izvagaj odluku. Bihejvioristi predlazu sistem nagrade i kazne.

Ali sada je slika potpuno izmenjena. Nakon 20 godina istrazivanja na Institutu Plank, izveden je sledeci zaključak: Čovekova priroda je dobra. Mi smo ultrakooperativni, moralni primati. Iznenadjeni, ha? 😁

Da li je covek odista po prirodi – dobar? Sta cemo onda sa ratovima, terorom, ubistvima? Mozda su istrazivaci sa Maks Plank instituta bili samo romanticari koji su za ozbiljno uzeli eksperiment sa musli cokoladicom?

Na 7, 5 milijardi ljudi, godisnje dodje 400 000 ubistava. Vise od 99,99% ljudi ne ubija planski. A i oni koji to cine, znaju da su nesto pogresno uradili, cuju svoj unutrasnji glas koji im kaze: nisi to smeo da uradis.

Ovaj unutrasnji glas, a ne sklonost ili sposobnost da ubija, cini ljudsku vrstu posebnom. Odakle dolazi taj glas? Gde su koreni empatije, altruizma i kooperacije? U moralnim kvalitetima koji ne pripadaju vremenu danasnjem, nego su stari na stotine hiljada godina.

***

Martin Novak, matematicar i biolog iz Austrije, radio je na Harvardu jedan veliki projekat koji spada u domen Evolutivne dinamike. Istrazivao je korene moralnog ponasanja kod ljudi. Uz pomoc matematickih modela simulirao je zajednistvo individua i pokusao da objasni kako je nastala kooperacija.

Kao mladic, Novak je zeleo da postane lekar ali je pre mature procitao jedan naucni rad zanimljivog naslova: ” Osmi dan stvaranja “. Tako je poceo evolutivna istrazivanja.

Nakon Carlsa Darvina postoji brutalan pogled na evoluciju kao borbu svih protiv sviju – za opstanak. Samo najjaci opstaju. To je, svima dobro poznati Survival of the fittest. 

Evolucionisti stare skole su zbog toga ljudske gene proglasili egoisticnim. Moral? Stara prevara! Mi se ponasamo u skladu sa sopstvenim interesima, nekad skriveno, cesce – sasvim otvoreno!

Novak je predstavnik one suprotne struje. Ubedjen je: U ljudskoj prirodi ne postoji samo krv zrtve vec su na sceni i prijateljstvo, ljubav i altruizam.

Ljudski moral postoji, veruje ovaj biomatematicar. Kooperacija je pored mutacije i selekcije, treći kamen beočug evolucije. Ćelije organizma se dogovaraju da ogranice svoju deobu kako bi sprecile nastanak raka! Mravi rade zajedno ne bi li omogucili uspeh svojoj koloniji.

Kooperacija je graditeljka evolucije, kaze Novak. I jednako je vazna pocev od faze visecelijskih organizama pa do nastanka ljudskih jezika. Bez kooperacije medju ljudima ne bi bilo zivota na Zemlji.

Sta je to toliko zanimljivo kada je o kooperaciji medju ljudskom vrstom rec? Presudni su eksperimenti i stavovi Mihaela Tomasela sa Maks Plank instituta. U zoo-vrtu, u Lajpcigu, on je uradio bezbroj opita sa simpanzama. Kada bi simpanze osetile blagi nagovestaj negativnih posledica kooperacije, automatski bi je prekidale!

U dva odvojena kaveza sedeli su devetogodisnji Kofi i njegov polubrat, a izmedju njih – hrana. Kofi je odlucivao koliko ce ko dobiti tako sto je konopcem mogao da povuce činiju. Jedan konopac je donosio obojici po tri grozda. Drugi konopac je obezbedjivao Kofiju cetiri grozda, a polubratu – nista! Kofi je uzeo cetiri grozda, bez osvrtanja na polubrata. I druge simpanze su uradile isto. Ko se nervira zbog nekooperativnih ljudi, treba da pogleda sta simpanze rade, kaze Tomaselo.

Simpanze i moral – dakle nula! Za Tomasela je moral, nesto izvorno ljudsko. Moral pocinje tamo gde se jedno stvorenje odluci protiv oblika ponasanja koje se ogresuje o norme. Koreni ovog ponasanja, prema Tomaselu sežu 400 000 godina u proslost. To je bilo vreme kada su prvi ljudi zajedno isli u nabavku hrane i ta se kooperacija ticala pukog prezivljavanja. Tada je uzajamna pomoc, postala pravilo.

Praljudi nam u nasledje nisu ostavili brutalnost, vec kooperaciju. Mislimo o tome kad se zapitamo ko smo i sta smo.

Moral je deo kolevke ljudske civilizacije. Jos jedno zanimljivo istrazivanje publikovano je od strane americkih naucnika pre dve godine. Mala deca, uzrasta od dve godine dobijala su video u kojem je jedan crtani lik pomagao drugom da se popne na vrh brega. Ili, kao kontrast-jedan karakter koji udara drugog.

Ovom prilikom izvrsena je analiza aktivnosti mozga. Doslo se do sledeceg lepog zakljucka: jos u ovom uzrastu deca ne moraju puno da razmisljaju sta je dobro, a sta je lose. Ponasanje dece bilo je intuitivno. Rezime: ljudska vrsta ima urodjeno zrno moralnosti.

Pomoć i altruizam
Kooperacija

 

Danski triatlonista Steen Mondrup pomaze svom spasticki paralizovanom bratu blizancu Pederu. Brat je imao jednu ludu zelju – da trenira triatlon. Steen mu je pomogao da svoj san pretoči u stvarnost.

Ako je za utehu, dokazano je da ogranicenost vremenom koje imamo na raspolaganju utice na odluku hocemo li nekom pomoci ili ne. Tome u prilog ide jos jedna americka studija iz 1970-e godine. Naime, studenti teologije sa Univerziteta Prinston imali su zadatak da odrze kratko predavanje o Dobrom Samaricaninu. Naucnici su ih podelili u tri grupe. Jednoj grupi je receno da ima sasvim dovoljno vremena da stigne do zgrade gde ce ljudima pricati o Samaricaninu. Drugoj grupi je receno da moraju odmah da krenu jer ih ljudi vec cekaju, dok je trecoj skupini predočeno da već kasne. Usput, sreli su na ulici čoveka skvrčenog u bolovima, kašljao je i bila mu je potrebna pomoć. Ko će mu pomoći?

Rezultat: 63 procenta ispitanika, koji su imali vremena, u odredjenoj formi pomogli su doticnom coveku. U meri u kojoj su studenti bili pod pritiskom opadala je i njihova spremnost za pomoc. Od onih koji su morali odmah krenuti, pomoc je ponudilo 45 procenata. A od onih koji su debelo kasnili tj.mislili da vec kasne, pomoc je ponudilo svega 10 procenata.

Ovaj opit je pokazao: sto su ljudi vise ograniceni vremenom, sto vise raste pritisak na njih, to ce manje volje imati da se potrude nekom da pomognu. Ogranicenost vremenom preoblikuje nasa moralna uverenja. I tada lako prečujemo svoj unutrasnji glas koji nam govori sta je dobro a sta lose.

Bez obzira na cuveni citat: Dobri ljudi uvek imaju vremena, iz razloga vidljivih u ovom eksperimentu, ne treba se ljutiti na ljude koji nam nisu pomogli. Mozda jednostavno nisu imali vremena.

 

 

Leave a Comment