Umbra

Opet je u cajtnotu. Po ko zna koji put ovog meseca Amelija je užurbanim koracima hitala ka železničkoj stanici. Obavila je sve neodložne poslove zbog kojih je i došla tog jutra u Konstanc. Njeni saradnici u  firmi za razvoj softvera biće zadovoljni. Ali promptni poslovi, bezodvlačni sastanci kojima mora da prisustvuje, neodgodivi planovi razvoja firme, sve to, unosilo je nemir u njeno telo i dušu.

Da, ponovo je decembar, tempo, tempo, hektika, hektika. Da li joj sleduje uskoro predbožićni burnout kao i svake godine? Nije imala vremena da razmišlja. Nije volela da propušta sesije u sopstvenoj firmi. Većanje, debate i razgovori sa kolegama činili su joj užitak i počast. Verbalno peckanje i čačkanje saradnika deo su njenog dnevnog rituala u firmi. Unapred se tome radovala. Opteretila ih je zadacima i čekala je izveštaje.

Peh. Nije stigla na voz. Sad mora da čeka pola sata dok ne stigne sledeći. Čitavih pola sata čekati? Ah, ne, bespomoćno se strovalila na klupu, i utučena kao da je reč o smaku sveta letargično je piljila u šine. Bolje da je sačekala popravku auta, bolje da je nekog drugog dana putovala, indiferentno je pravila red u vrevi svojih pomisli. Odakle toliki pesimizam i pokislost, odakle klonulost i pogruženost samo zbog jednog propuštenog voza, nije znala. Možda je luda? Sigurno je luda čim mora na svaki miting u milisekundu tačno da dođe. Nema drugog objašnjenja.

Živela je za firmu, disala za razvoj softvera, smisao tražila u novim tehnologijama. To je bio način da negde pripada. Svaki radni dan posvećivala je vrednim ljudima i novim idejama. Bila je ambiciozna i jaka. No, izgubila je spokoj. Temelj svake jake ličnosti je da ne očajava baš kad ima najviše razloga za to, a Amelija je očajavala zbog važnog sastanka koji samo što nije počeo a ona nije tamo! Skandal! Nije imala mir, nemiri ju je pratio u stopu kao nezvani gost. Kao senka. Umbra, što bi rekli stari Latini. Nemir je bio njena umbra.

Vreme je za nju predstavljalo resurs koji se morao koristiti jedino za obavljanje zadataka i završavanje poslova. Osećaj cajtnota zbog pretovarenosti i opterećenosti pretvorio se takođe u njenu senku. Ponovo umbra. Cajtnot. Nema dovoljno vremena za sve ono što bi htela da postigne. Za otvaranje novih firmi, za poslovna putovanja, za projekte. Naročito kada propusti voz, osobito kada se auto pokvari, i posebno kada se na nesreću prehladi. Ne sme da bude bolesna, ona mora da radi! Mora da je luda, nema drugog objašnjenja. Ili makar, blesava, lupnuta. Evo ga ide voz. Prestala je da negoduje, ozlojeđenost je iščezla, ipak će stići. Sa malim zakašnjenjem ali će stići. Mislila je da će stići…

***

Još jedan novi dan. Zašto sam se opet probudila? Bolje bi bilo da sam odavno mrtva, sa sve ovom protezom ispod desnog kolena, sa svim implantatima, sa imitacijom života. Frida, prerano penzionisana nastavnica književnosti, jedna prerano ostarela žena probudila se sa ovakvim mislima. Svako jutro se budila sa identičnim mislima. Zaboravila je razlog svog postojanja, potcenila je sebe i to poodavno. Živela je jedino zbog svog unuka. I zbog njega je tog jutra ustala. Morala je u poštu. Ima još vremena do Božića ali Frida je rešila da mu ranije pošalje poklon. Moraće da požuri dok se ne zatvori pošta.

Nakon nesreće koju je doživela relativno mlada, živela je na egzistencijalnom minimumu. Imala je negativne misli ali ih je nekako potiskivala. Živela je sama i nije želela sažaljenje zbog nemilosrdne sudbine. Život je neumoljiv, ponekad i manijački bezdušno udara ali Frida je nekako opstajala. Dorijan, mladi student svetske književnosti u Frajburgu bio je zahvalan svojoj baki na ljubavi koju mu je prenela ka knjigama. Frida je znala da on čeka pošiljku, kupila mu je sva izdanja koja su mu potrebna za studije.

Želela je da pređe prugu uprkos spuštenoj rampi. Osvrnula se nekoliko puta levo – desno i značajno klimnula glavom: nema voza, moći će da pređe na drugu stranu. Stvarno joj se žurilo, i ovo nije bio prvi put da prelazi prugu u situaciji kada je rampa zaklopljena. Nije bilo voza, zašto da ne pređe? Krenula je i odmah osetila ubod u stopalu. Nagazila je na nešto i pala. Vid joj se zamutio, ugledala je neke sitne daščice, nije znala otkud su se tu stvorile. Pokušavajući da ustane videla je da joj se mali ekser zabio u čizmu. Počela je da ga vuče, htela je što pre da ga se reši, istovremeno je bila sablažnjena činjenicom da joj se takvo nešto dešava na rampi.

Poslednje čega se seća jeste crvena boja, kao neka ogromna mrlja koja joj je zamračila svest. Voz kao crvena neman na šinama i stara žena u poluležećem položaju. Džinovska crvena boja kao deo njenog zadnjeg vidokruga. I senka smrti kao posledica žurbe i užasnih misli o nepodnošljivosti života. Umbra kao nezvani gost odnela je njen život. Poslednje sto je tiho promrmosila bila su tri latinske sentence koje je često citirala svojim učenicima: Memento mori, Ultima latet – poslednji čas je skriven. To je čest natpis na antikvarnim časovnicima. I Ultimam time. Boj se poslednjeg časa. Ona se nije bojala. Nije ni stigla da se boji, voz je razneo njeno vec bolno telo, i sve je stalo. I antikvarni časovnici, i svi natpisi na njima, i Fridino srce sa njima.

Ona je živela postavljajući sebi svaki dan isto pitanje: kada će taj grob doći? Prizivala je nekog kome pozivnica nije potrebna, često dođe sam kao nezvani gost, kao umbra! U trenutku smrti zažalila je zbog svog roptanja. Nije trebala da jadikuje i da se tegli prema grobu, trebala je da pleše! Da se kreće i raduje, da živi svaki trenutak bez obzira na protezu i na starost. Tako je bar mogla da umre radosno jer je živela radosno. Ovako je umrla onako kako je i živela, tmurno i tužno.

***

Amelija se zadubila u najnoviju knjigu o kompjuterskim programima i nije ni registrovala naglu bučnost putnika. Međutim, osetila je neobično poskakivanje voza. Šta bi to moglo da bude? Takav tresak ne moze nastati tek tako. Tumbanje na šinama je poslednje što joj treba. Uskoro se voz zaustavio. Nije više bilo tropotanja, ni šopota na šinama. Nastupio je muk. Glave putnika su se okretale u jednom pravcu, i Amelija je pogledala. Mašinovođa je objavio da u naredna tri sata nece biti saobraćaja. Amelija još nije tačno znala šta se dogodilo ali je bila prenervozna. Još i to, kao da ne kasni već dovoljno?! To je značilo da će definitivno propustiti važni sastanak. Šamar njene senke žurbe tresnuo ju je svom snagom i zaustavio između dva grada gde je sa ostalim putnicima bila zarobljena.

Ubrzo je pozvala kolege, nekoliko vernih saradnika ponudilo je da odmah dođu i preuzmu je odatle. U trenutlu kad je htela da im kaze da požure, razaznala je rečenice koje su putnici međusobno razmenjivali.

Nije mogla da se pomeri. Izgubila je volju za žurbom. Rekla je svom zameniku da niko ne treba da dođe, i da će sačekati sledeći voz. Nisu pitali zašto, i bolje. Želela je da bude sama. Videla je policajce koji su osiguravali tragove. Hitna pomoć i vatrogasci, možda i forenzičari, svi su se stvorili tamo. Videla je krv na šinama i delove odeće i tela nesrećne zene. Videla je i neki paket koji je još bio čitav i odleteo nekoliko metara. Dovoljno je videla. Uputila se na obalu.

Skoro dva sata sedela je na obali Bodenskog jezera i razmišljala. Labudovi su joj prilazili, nije ih gledala. Čula je samo harmonične zvuke galebova koji su isto tako razgledali obalu pa poletali, razgledali pa poletali. Amelija je samo razgledala ali više svoju dušu nego jezero i obalu.

Nesrećna starica je nekud žurila. Ne, nije želela da se ubije, Amelija je bila sigurna. Niko ne želi sebi da oduzme život pred Novu godinu, bar ne u njenom svetu. Nešto joj se dogodilo, mogao bi to biti nesrećan slucaj, sudba kleta.

Šta je to sto ju je primoralo da pređe prugu uprkos rampi? Mogla je to biti i sama Amelija. Da, i ona bi sigurno učinila slično samo da stigne na ukleti sastanak. Ta misao ju je prenerazila. Tresla se od straha. Senka žurbe je iščezla. Nije više bilo tog nezvanog gosta koji se umbra zove i vreba priliku da napakosti. Amelija je uspela da je otera od sebe.

Saznanje da godinama nije opušteno sedela na obali preobličilo joj je svest i htenja. U momentu.

Duboko je uhtala ali bez panike. Nije mislila ni na posao, ni na novac, ni na kredite koje treba vratiti, ni na zimovanje na francuskim Alpima koje je planirala. Potpuno trezvena, vratila se na mesto nesreće. Tamo su već stigli neki rezervni autobusi koji su trebali da prevezu putnike.

Sigurno je legla na šine, jezivo. Vozač nije kriv. Svetina je komentarisala. Amelija im je prišla. Ne, nije bilo tako. Ovo je nesrećni slucaj i policija je vec potvrdila. Ljudi su nezainteresovano slegali ramenima i ulazili u pridošle autobuse. Amelija nije ušla.

Konektovala se na internet, tamo je već pročitala vest. Samo tri rečenice, a neko je poginuo, nekog više zauvek nema. Od rodbine se niko nije pojavio. Došla je samo jedna komšinica, isto starija zena. Davala je informacije i izjavu policiji. Amelija je potom dugo razgovarala sa njom dok je mobilni uporno zvonio.

Ne, danas necu doći na posao. Moram da pošaljem jedan paket.

 

Pulvis et umbra sumus

 

 

 

 

 

 

5 thoughts on “Umbra

    • Najveći ubica života je žurba, želja da uhvatimo stvari pre nego što je došao trenutak za to.
      Ljudi su istovremeno fascinirani smrću i ravnodušni, mislim na tuđu smrt. Želeli bi sve da znaju o tuđoj smrti da bi potom brzo nastavili svakodnevne poslove kao da se ništa nije dogodilo. Zaboravljaju pritom na sopstvenu smrtnost.

  1. Mislim da sam na ovu priču naišla u pravi trenutak. Poučna je, a lakoća sa kojom pišete oseća se u svakom redu. Jako mi se dopada način na koji pišete, jedinstven pristup i činjenica da kroz jednu priču uspete da nas vežete za svoje likove, ali i da prenesete snažnu poruku! 🙂

Leave a Comment