VIP nekad i njihovi brakovi

Ne mogu reći moja ljubav, ili tvoja ljubav, obe su iste. To je brak, večno jedinstvo i povezanost naših duša, ne samo za ovo što danas svetom zovemo, već u jednom istinski, nedeljivom i beskrajnom svetu.

Ovo je deo iz romana Fridriha Šlegela “ Lusinda “ iz 1799 godine, reči sa kojima se malo ko na početku 21.veka može složiti. Najnovije debate u čitavoj Evropi na temu prava na brak i usvajanje dece za ljude homoseksualnog opredeljenja ili porasta broja razvedenih brakova pokazuju da brak više nije za sve vredan tolikog truda.

50-ih i 60-ih godina 20-og veka brak je doživeo svoje zlatno doba. Nikada pre, i nikada posle nije bilo toliko ljudi u bračnim zajednicama.

U hrišćanskim, pre svega rimokatoličkim krugovima Zapadne Evrope, brak je bio sakrament, sveta Tajna, ustanovljen zbog rađanja dece. Potomstvo nije bilo samo osnovni cilj braka već i smisao i legitimacija seksualnog odnosa.

Sa reformacijom ( Martin Luter ) počeo je razvitak jedne sasvim nove interpretacije braka, koja se delom temeljila na nasledju rimskog prava. Brak više nije bio produkt religijske tajne već nešto profano, ozakonjeno pravnim ugovorom.

Danas je u mnogim evropskim zemljama ozakonjen istopolni brak, u Nemačkoj je to slučaj tek ove godine nakon akcije Ehe für alle – Brak za sve.

Vanbračne forme zajednice dvoje ljudi i deca iz takvih veza uživaju danas skoro ista zakonska prava. Broj ljudi u Nemačkoj koji su vanbracnoj zajednici ( Lebensgemeinschaft – životna zajednica ) je u porastu.

Za istorijsku definiciju braka potrebne su karakteristike koje su danas izgubile svoje izvorno značenje. Vekovima je brak bio vrsta inicijacije, prelazak iz nezrelosti mladih godina u nešto ozbiljno i zrelo. Putem braka mladi ljudi su zakonski postajali – odrasli. Novopečeni muževi su preuzimali odgovornost za nasledje bilo da je zemlja ili firma u pitanju. Žene su se brinule o porodici, bile su gospodarice domaćinstva. Muškarac je bio hranilac porodice, žene su se brinule o kući i deci.

Za gradske devojke 19-og veka venčanje je bilo veoma važno. Venčanica od tada pa do danas postaje deo rituala venčanja, veoma bitan jer predstavlja inicijaciju i za ženu, prelazak iz jedne faze života u novu, sasvim drugačiju.

Emancipacija je donela ženama nove mogućnosti. Medjutim, ova opcija je cesto dovodila zene do nemile odluke: karijera ili deca, dok je muskarac lako kombinovao svoju ulogu 3 u 1 – profesija, brak i očinstvo. Žena je ta koja brine o deci, i to joj smanjuje šanse na tržištu rada, za neki bolje plaćeni posao.

***

Sada ću predstaviti nekoliko eminentnih parova 19-og veka. Oni naravno nisu tipicni za citava tadasnja drustva ali se ipak mogu uzeti kao primeri za ono sta je brak bio nekad. Ovih 5 parova spadali su visu ili srednju klasu, i svi su bili kulturni protestanti.

1)

Karolina fon Daherodn i Vilhelm fon Humbolt

Karolina je odrasla u Erfurtu uživajući u blagostanju očevog bogatstva, i plodovima naročitog vaspitanja za devojčice koje je obuhvatalo nastavu latinskog i starogrčkog jezika. Kao ćerka pruskog kamerpresidenta imala je sve uslove za najbolje moguće obrazovanje toga doba. 1791.g.udala se Lina, kako su je od milošte zvali, za Vilhelma fon Humbolta koji je poticao iz oficirske porodice. Zajedno sa svojim bratom, prirodnjakom Aleksandrom fon Humboltom, pripadao je aristokratskoj eliti ranog 19-og veka. Vilhelm je bio izučavalac jezika, diplomata, teoretičar države i reformator obrazovanja. Na prvi pogled, dopali su se jedno drugom i shvatili da jedno drugom odgovaraju. Oboje su poticali iz plemićkog staleža, u obe porodice se investiralo u obrazovanje dece tako da su kao intelektualni par imali zajedničke teme. Njihov život obeležila je romantika, brojna putovanja i osmoro dece! Putovali su i odvojeno, te je to za posledicu imalo prepisku koja spada u najromantičnija ljubavna pisma ikada napisana.

“ Voljeni moj, najbolji moj. Da se dvoje ljudi ovoliko mogu voleti kao što se nas dvoje volimo, to je poklon s Neba i vredno je svih suza i bola. Samo u ovakvoj ljubavi čovek se oseća živim, i snažnim. Kao na praizvoru ljubavi večne kojoj udarci sudbine ništa ne mogu. Bože!! Hvala ti, hvala za ove divne dane koje si poklonio jednom slabom stvorenju. Ovo bogatstvo duše koja preliva je tebi koji si bio i jesi Ljubav, najveći dar i hvala. „

Karolina fon Daherjoden, iz pisma Vilhelmu fon Humboltu, 24.avgust 1788

2)

Clara Wieck i Robert Schumann

1819-e godine rodjena Klara Vik bila je najpoznatija pijanistkinja 19-og veka. Bila je vunderkind, svaki njen dan pripadao je muzici. Kompozitor Šuman upoznao ju je jos u detinjstvu na časovima muzike.

I brak Vik&Šuman bio je bogat decom, imali su četiri sina, i četiri kćerke. Ona je doprinosila kućnom budžetu svojim koncertnim nastupima, a onje bio izdavač muzičkih novina u Lajpcigu, i muzički direktor u Dizeldorfu. Ali patio je od depresije, i najverovatnije i od psihoze. U takvom stanju pokušao je samoubistvo 1854.godine i dve godine nakon toga i umro. Sa 37 godina Klara je ostala udovica, i sama izdržavala veliku porodicu.

3) Viktorija, britanska princeza i Fridrih 3, nemački car

Bila je to jedna prava ljubavna veza!

Brak pruskog princa, i potonjeg kralja sa najstarijom kćerkom Queen Viktorie bio je istovremeno i politički projekat i trijumf lične želje. To je bio binacionalni brak. Žena nije delila samo muževljev status već i nacionalnost. Za britansku princezu to je bilo teško, mentalno i emocionalno Viki, kako su je u porodici zvali, ostala je vezana za zemlju svog porekla. Dupla nacionalnost, i dupla lojalnost. To se nije svidjalo neki nemačkim političarima, osobito Oto fon Bizmarku. Imali su puno dece, i to ne samo iz dinastičkih razloga. Kao udovica morala je da prihvati egzil u koji je je poslao sin Vilhelm 2, novi nemački car.

4) Katia Pringsheim i Thomas Mann

Tomas Man je već bio priznati pisac, autor Budenbrokovih kada je upoznao kćerku jednog minhenskog profesora matematike, Katiu Pringshejm. Ona je poticala iz bogate, asimilovane jevrejske porodice. Ponosni Man je želeo kultivisanu ženu čiji životni stil bi odgovarao njegovom. Dobili su šestoro dece. Ona je bila njegov prvi čitalac, menadžer i kritičar. I uspešno se nosila sa njegovim homoseksualnim sklonostima koje nikada nisu ugrozile njihoiv brak.

5)

Freya Dajhman i Helmut James fon Moltke

Kćerka kelnskog bankara Freja Dajhman rođena je 1911. i studirala je pravo. 1931. udala se za pruskog plemića fon Moltkea koji je takođe bio advokat. Oboje su radili u šleskoj oblasti Kreisau, tamo gde je bio centar anti-nacističkog otpora. Moltke je pružao advokatsku pomoć progonjenim Jevrejima i radio je kao pravnik u Kajzer Vilhelm Institutu sa ostalim Hitlerovim protivnicima. Zbog toga je uhapšen i osuđen na smrt u januaru 1945. od strane nacista. Nakon rata, pobegla je sa decom u Južnu Afriku.

Potom je našla novog partnera, filozofa Eugen Rosenštoka i preselila se u Ameriku. Do smrti 2010. brinula se o osnivanju mesta sećanja Kreisau koji je posvećen evropskom miru i razumevanju.

Freya je živela skoro 100 godina, i nedavno se pojavio dokumentarni film o njenom životu i velikoj ljubavi sa fon Moltkeom. “ Ich sah ihn und mein Herz stand still! “ moto je ovog filma. “ Videla sam ga, i srce mi se utišalo! “ . Bila je to takodje ljubav na prvi pogled, i takodje su razmenjivali pisma. Imali su dva sina. Razmenili su viđe od 1600 pisama u periodu od 1929 -1945 godine. Jedna divna ljubav, i par koji imponuje. U pismima se može saznati dosta o prilikama koje su vladale u nacističkoj Nemačkoj.

***

Brak više nije toliko atraktivan. Važnije je biti nezavistan i slobodan. Materijalno, i u svakom smislu. Oni koji su protiv braka obrazlažu to tendencijom braka da “ ubije “ ljubav. Obećanje “ dok nas smrt ne rastavi “ sve je neralističnije. Kao idealno rešenje za podizanje dece, brak još važi u konzervativnom miljeu. U Evropi raste broj onih koji žive u stabilnim vezama, bez braka.

Brak je ozakonjena veza. Na tu vezu ne treba gledati kao na nešto što čoveku ograničava privatnost i slobodu već kao na dokaz praktične odgovornosti koju supružnici jedno prema drugom imaju.

Leave a Comment