Svet 3000 – e godine

Svet 3000 – e godine

Zamislimo da smo  u 3000-oj godini i listamo udžbenik fizike. Bojim se da u tom udžbeniku nećemo pronaći naučne teorije današnjeg sveta.

Svima nam je danas jasno da su standardne teorije fizike čestica i teorija relativiteta Alberta Ajnštajna vrhunski doseg ljudskih intelektualnih napora čovečanstva. Sutra one mogu biti degradirane na nivo geocentričnih teorija Sunčevog sistema.

Ovaj pogled u fiziku budućnosti može da nas obeshrabri ali istovremeno i umiri.

Ako bih imala izbor, ne bih želela da današnje teorije iz oblasti fizike budu potvrđene 3000 godine. Do tada će se nauke kao što su matematika i fizika toliko razviti  da ljudi neće razumeti ni pitanja kojima se one bave.

Nedavno je pomračenje Sunca fasciniralo čitavu Severnu Ameriku. U prošlosti su ljudi ovakve pojave objašnjavali voljom Božjom i glasnikom nesreće. Za moderne astronome, naprotiv jedno pomračenje Sunca je znak kosmičke usaglašenosti; u prilog tome – oni koriste Plazmafiziku za istraživanje Sunčeve atmosfere.

Kako će pravi fizičari 3000-e godine gledati na naša naučna dostignuća? Da li imamo sve dokaze koji nam otkrivaju tajne prirode? Ili su naša saznanja samo posledica slučajnosti koja ništa konačno ne rasvetljavaju već nas još više dovode do ludila zbog nerazumevanja Univerzuma? Da li će se fizičari budućnosti smejati na naš račun?

Ako bismo danas dobili jedan udžbenik fizike iz 3000-e godine ubeđena sam da ne bismo imali šanse da razumemo nijednu reč! Ako bi postojala vremenska mašina, onima koji putuju u 3000-u godinu preporučila bih da izbegavaju Univerzitetske biblioteke. Svoje vreme mogu da provedu u predškolskim ustanovama jer će samo literaturu koja je na tom uzrastu moći da razumeju. Možda zvuči surovo ali eksperimentalni fizičar Daniejl Vajtson sa kalifornijskog Univerziteta je još suroviji. Napisao je knjigu pod naslovom: ” No idea – nemamo pojma! Pretposlednji odgovori na poslednja pitanja Univerzuma ” u kojoj potvrđuje da apsolutno ništa ne znamo. Knjiga izlazi u aprilu 2018 ali je sadržaj poznat.

Ne znamo zašto postoje materija i antimaterija. I zašto jedne ima mnogo više nego druge. Najveći deo Univerzuma sastoji se od 4 bazične čestice : Up – Quark, Down – Quark, Elektron i Neutrino. Svaka od njih ima dva rođaka koja su skoro iste vrste ali daleko masivniji. Zašto? Nemamo pojma.

Naše ograničeno znanje poziva se na onih 5 % Univerzuma koji se sastoji od nama poznatih čestica. Kada fizičari pričaju o preostalih 95% koriste pojmove kao što su ” Tamna materija ” ili ” Tamna energija “. I to ” tamna ” ne znači da mi ove komponente ne možemo da vidimo već da nemamo blage veze od čega se satoje i odakle dolaze.

Imamo više pitanja nego odgovora

O tamnoj energiji znamo tek toliko da je beskrajna, neumorna i ima tendenciju da se širi. Iza zastora naše sposobnosti za percepciju postoje slike i nacrti još većih i večih misterija. Šta se nalazi iza vidljivog Univeruma? Šta je bilo pre Velikog praska? Šta je svemir, a šta vreme? Svemir se krivi u zavisnosti od uticaja gravitacionih talasa.

Neki fizičari smatraju da svemir može biti sastavljen od sićušnih pojedinačnih blokčića. Ove spekulacije zvuče kao Science – Fiction ali fizičari 3000 godine se zbog našeg “nemanja pojma” mogu slatko smejati.

I nije strašno kad se nešto ne zna; strašno je kada određeni ljudi nisu u stanju da odrede gde se nalazi njihova konceptualna greška u razmišljanju pa misle da sve znaju. Na ova pitanja ne mogu da odgovore ali zato mogu da zatrpavaju internet prostor pseudo-teorijama.

Ljudi teže uopštavanju onoga što znaju. Kada je Džozef Džon Tomson 1897 identifikovao elektron, verovao je da on mora biti gradivni element svih materija a samo zbog toga što je on bio prva otkrivena čestica u istoriji. No, kada postavimo pitanje od čega se sastoji tamna materija tada svoje poglede usmeravamo ka česticama koje još nisu ni otkrivene: na takozvane WIMPs : weakly interacting massive particels. I samo zbog toga što se one lepo uklapaju u današnje teorije.

Lagano postajem nestrpljiva i želim da rešim kosmičku zagonetku – sada. Mora da postoji odgovor na sva ova pitanja!

Detektovati ovoliko neznanje pred našim očima je prilično frustrirajuće. Ujedno je to i snaga koja pokreće nauku. Da bismo proširili svoja znanja o svemiru moramo shvatiti da svaki delić neznanja nudi i naučnu šansu, samo ako se odlučimo detaljno da istražujemo.

Moramo se osloboditi pređašnjih misaonih struktura, i pronaći nove ideje tj. otvoriti glavu za njih.

Svakako, neki će reći: zašto nam je potrebno da se trudimo i sve to da znamo? Ili kome još to treba? Koga zanima koliko elektron ima rođaka? Ili da li je Univerzum beskrajan?

Međutim, ova naizgled apstraktna pitanja nam pomažu da odgovorimo na neka fundamentalna pitanja: Zašto smo ovde? Kako treba svoje živote da živimo? Jasno je da mnogo više znamo nego srednjovekovni ljudi ali prema prof. Danijel Vajtsonu – i dalje ne znamo ništa!

Saznanje da Zemlja nije centar Univerzuma promenilo je naše vrednovanje uloge i značenja čoveka, koliko kod naučnika, toliko i kod laika.

Zato su bitna sva nova istraživanja jer ćemo u njima naglasiti ono što ne znamo i dobiti smernice šta i koliko možemo novog doznati. Tada se možemo polako kretati ka budućnosti u kojoj će deca u obdaništima čitati naše današnje naučne teorije.

 

 

Оставите одговор

Close Menu
Hoffmann Marijana blog