Raskoš i mizerija u Roterdamu

Moje ime je Fabijan Roterdamski i ponovo bežim iz Roterdama. Osvedočena skitnica, prestupnik i pohotnik poput mene upoznao je raskoš i mizeriju Roterdama.

Rođen da besciljno hodim, i još besciljnije skončam, ponovo bežim iz svog grada, i uskoro ćete saznati i zašto.

Ne, ne mogu se pohvaliti da sam dostojan imena mog velikog sunarodnika Erazmusa. Želeo sam da ostavim trag na polju moreplovstva kao što je on ostavio na polju humanističkih nauka, a uspeo sam samo da obrukam i njega, i svoj grad, i svoju porodicu.

A tako je sve delovalo obećavajuće: Holandija je tih 50-ih godina 16-og veka kada sam bio zelen mladić procvetala kao nikad u svojoj dotadašnjoj istoriji. Moj otac Kasper bio je konstruktor brodova. Njegova ideja je bila da se počne sa proizvodnjom specijalne vrste broda koji je širok skoro isto onoliko koliko je i dug kako bi mogao da primi veći tovar. Po njegovom šablonu izgrađena je trgovačka flota Holandije. Imali smo golemu, nebosežnu kuću u bogatom kvartu Roterdama, otac je želeo da gradim brodove a ja sam želeo da plovim.

Na očevo insistiranje, oženio sam se tihom i nenametljivom Klarom. Nisam je voleo. Dobili smo kćerku Adelaidu. Ponašao sam se kao da ih nemam, nemiri su me gonili na najgroznija mesta, u mojoj glavi rojile su se misli o orgijama, alkoholu i ženama niskog morala. Hrlio sam u te crveno-fenjerske ulice Roterdama, morao sam da probam sve te žene.

Krčme, gostione, konobe i bordeli bili su moja druga kuća. Moja putenost je tražila zadovoljenje, nevaljastva su se umnožavala. Nisam se kajao, nisam žalio.

Trošio sam očev novac, nisam mario za njegova roptanja. Bio sam bludni, oženjeni sin. Da, otrcano zvuči ta fraza ali ja sam je udisao svakim dahom i potvrdjivao njenu istinitist. Nisam voleo oca, samo sam ga poštovao. Zašto je dozvolio da moja majka ode, i šta joj je uradio, nikada nisam saznao. Zašto me je primorao na ženidbu i zašto mi nameće zanimanje koje ne volim? Bežao sam od stega obaveza, dopustio sam da mnogo toga porobi moju dušu. Ostalo mi je samo pohotno telo. E, sa njim sam makar mogao da radim šta želim. Samo je ono bilo istinski moj posed.

Nije prirodno da embrion ostane u svojoj ljusci. Nije prirodno da čovek ostane zatvoren ali baš toliko da se otvori ka svetu kao što sam se ja otvorio, još je dalje bilo od prirodnog.

Imao sam mnogo kurtizana, moji apetiti su rasli iz noći u noć.

Jedne zimske noći, prvi put sam posetio Anku, najmladju i najsočniju od svih prijateljica noći.

Njena talasasta, narandžasta kosa i oblo telo pružali su mi sva ovozemaljska zadovoljstva.

” Čoveče, zašto joj nosiš tolike poklone? I udvaraš se toj nečasnici? Ne moramo se udvarati prodavačicama ljubavi. To niko ne radi, mi im plaćamo! “, sikće moj prijatelj Baltazar.

” Ja tako želim. I nemoj da je obezvređuješ! “, zapretio sam.

” Ti si izgubio razum. Obezvredila se ona sama onog trena kad je ušla u tu kuću. “, nastavi Baltazar.

” Možda je morala! Šta mi znamo? Nemaju svi bogate očeve kao nas dvojica. “, pravdao sam svoju miljenicu.

” Radi kako želiš. “, odustao je Baltazar.

 

Odlazio sam kod Anke sve češće. Voleo sam je animalno, manijakalno, nekontrolisano. Ili to nije bila ljubav već opsesija. Bezmoralna opsesija i divljačke strasti. Burna veza koja nije ni mogla drugačije da se završi osim zločinstvom

Sećam se da je te decembarske noci padao sitan sneg, a ja sam čekao na red..kod nje, moje Anke. Smatrao sam je svojom iako su je mnogi drugi imali. To sam sve teže podnosio.

Ne znam kako se to dogodilo, možda sam bio pijan, mlad i zaljubljen, možda lud, a možda i sve od toga. Pitao sam je da napusti bordel i uda se za mene.

 

Nije želela, prokleta grešnica, volela je svoj posao, i ona je bila pohotna i iskvarena; zadovoljiti sve muškarce a ne samo jednog, to je želela. Rekla mi je i da sam stariji kao i da u meni vidi samo mušteriju i ništa više od toga.

Bezdušnica me je odbila! Proračunata kurtizana! Želela je novac i poklone svih muškaraca Roterdama, a ne samo moje. Bio sam samo četiri godine stariji od nje, kako me je ponizila, gubio sam se i dijaboličnim pokretima izvadio dugački, oštri nož.

Krici u zimskoj noći

Ne znam, ne znam kako sam i zašto sam to uradio..Bio sam povređen.. njeni krici te zimske noći će me proganjati dok sam živ.

Vrištala je prokletnica, pokušala da pobegne, uspeo sam da je dočepam i dok sam je ubadao očevim nožem koji sam nosio jer sam se kretao opasnim kvartovima Roterdama, osećao sam zadovoljstvo i nadmoć. Neće je više niko imati..neće, neće..

Istrčao sam iz bordela, opljačkao očev sef i otplovio prvim trgovačkim brodom. Kakav sam samo brutalni podlac bio, mogao sam sve da imam, a ja sam želeo bezvrednu zenu.

Od tada nisam imao ništa osim plovidbe morima. To sam oduvek želeo, o tome sam sanjao, i to mi se i ostvarilo ali na najgori način.

U Roterdam nisam smeo da se vratim, tačnije nisam hteo. Otac bi platio advokata da me ne zatvore, ubedjen sam u to ali ja nisam želeo nazad.

Imao sam svoja mora. Imao sam čitav svet i svaku kurtizanu koju bih poželeo. U svakoj luci imao sam ih po nekoliko. Voleo sam bordele, zvao sam ih veselim kućama. Čovek nezajažljivog libida mog kalibra nije se lako mogao nasititi. Azdajama požude nisam mogao udovoljiti koliko god da sam besneo.

Zaradio sam veliki novac, plovio do Portugala, Antilskih ostrva, Indije..Okeani su bili moja domovina, za Roterdamom nisam žalio ali sam se trudio da saznam sve informacije o njemu. Koliko se trgovina razvila, kako ide prodaja haringi, da li smo najbogatija zemlja Evrope? Odgovorima sam bio zadovoljan, moj grad je doživeo procvat a ja nisam bio tamo.. Nije mi bilo važno..Sva ostrva i sve luke tadasnjeg sveta bile su moje. Imao sam pesak i sunce na Malti, plesačice i vino u Villa do Portou, veselje na Hispanioli, i ne bih se nikada vratio da krici koju su me proganjali u košmarima nisu postajali sve jeziviji.

Svaku noć sam se budio vristeci, urlikao sam da bih nadjacao krike jer sam ih cuo i u budnom stanju. Cak su mi milozvucni tonovi galebova koji se smeju zvucali kao krici. Nastupalo je psihicko rastrojstvo, nisam vise mogao da izdrzim.

Morao sam da se vratim, da nadjem njen grob, da odnesem novac porodici ako ju je imala, do posetim svoju porodicu ako me nisu prezreli i prestali da cekaju nakon 15 godina lutanja i bezanja.

***

Uplovio sam u roterdamsku luku. Bila je kasna jesen 1586.godine. Užurbani trgovci haringama vikali su na sve strane, miris ribe punio mi je nozdrve, upijao sam  vazduh svog rodnog grada. Žurio sam svojoj kući, bar sam se nadao da je jos mogu svojom zvati.

Znam da sam izgubio sve parametre po kojima se vrednuje vrednost čoveka. Ukrao sam očev znoj, vapio za smislom na okeanima, a sve vreme sam bio stanar besmisla. Makar sam toga bio svestan pa će Bog biti milostiv. Čovek nemira tražio je malo mira i nadao se da će ga zateći makar u licu kćerke. Bio sam po prirodi anarhičan, ushićen nadmenošću svog  življenja. Mnogo želja a tako malo razuma.

Drhtao sam na vratima rodne kuće. Nikoga nisam u njoj zatekao. Nikoga osim paučinaste opne koja je zarobila nekada basnoslovno skup namestaj. Kretao sam se koracima kradljivca, potpuno gusarski, otimački. Ništarija i izrod, i gde sada da idem ovako duhovno unakažen?

Bludočinstvo je utihnulo, krzave uspomene odvele su me u sobu gde sam ostavio mrtvu Anku.

” Svucite se, šta čekate? “, upitala me je mlada žena koja je izgledala isto kao ja nekad!

Ta jarko crvena kosa i svetlo plave oči. Kao staklene, bez emocija. Zaboravio sam razlog svog postojanja ali tu je bila priroda da me na njega podseti. Bio sam slomljen. Ovo nisam očekivao.

Nije me ni pogledala, zatvorenih očiju čekala je u postelji. Bacio sam kesu s novcem na pod i istrčao kao omađijan. Pobegao od sopstvene kćerke koja je ” radila ” na Ankinom mestu.

Nabasao sam na Baltazara u nekom od uskih hodnika. Da li je stari pokvarenjak posećivao i Adelaidu?

” Zar je moguće da si ulazio baš u tu sobu? Sada sve znaš. “, vikao je Baltazar za mnom. Nisam smeo da ga čujem.

” Morala je..nema legat, nema bogate roditelje. Znaš već kako to ide.”, Baltazar je bio neumoljiv. Nisam se osvrtao, i nisam ga više čuo.

Jurnuo sam jos brže ka vratima i trčao kao da me monstrumi progone. Uostalom, bio sam jedan od njih.

Čemu je sada služio moj bunt? To opiranje sudbini, i svi ti pogrešni izbori kojima sam nadomešćivao slojevite, a prazne i opustošene delove moje duše?  Zašto sam bio mahniti, izgubljeni praznoglavac?

Da li će Adelaida završiti kao Anka? Ko će je zaštititi. Niko. Ona nema oca. Nikada ga nije ni imala iako sam bio živ i zdrav. Ridao sam po prvi put u životu i jurio u roterdamsku luku. Bežao, bežao  drugi put iz svog grada.

Otac je sigurno finansijki propao, supruga se mozda vratila kući a možda je i mrtva? I kao da me to zanima? Bio sam čovek bez savesti koji je samo hteo da se otarasi urlika koji su me u stopu pratili.

Sada sam kao saputnike poveo i prizore ruinirane kuće kao i Adelaidin bezbojni izraz lica. Lice devojke čiji je život uništen pre nego što je počela da živi. Valjda će joj onaj novac makar malo biti od koristi. Bila je to čitava moja ušteđevina tj.ono što je od bančenja u svetskim lukama preostalo. Planirao sam da je uručim nekom iz Ankine porodice, ni sam nisam znao kome.

Dosta sam video. Ponovo bežim iz svog grada, iz Roterdama mizerije i raskoši.

Posadu sam otpustio i otplovio u tamnu noć bez ijedne jedine zvezde.

Plovio sam danima. Ništa nisam mogao da jedem. Urlici u glavi bivali su sve jači, čupao sam kosu i ležao na studenoj palubi.

Znao sam kuda plove gusarski brodovi, usmerio sam kormilo u tom pravcu. Još samo gusar nisam bio. Autodestrukcija se nadimala u meni, nisam se opirao jer je ona moj stari drug iz mladosti pa i detinjstva kada sam rano ostao bez majke.

Neće imati mnogo da opljačkaju, ta bradata stvorenja. Poslednje što sam video je njihova zlokobna zastava. Približavala se da me uzme.

Nadam se da će smrt makar biti brza i da olupinu mog broda nikada niko neće naći. Zaslužio sam da iza mene ne ostane ni trag postojanja.

Na kraju je kao i na početku, svako staje pred drvo poznanja dobra i zla i jede plodove kojima je postao najsličniji. Svojevoljno sam odabrao zlo, a to je hiljadu puta bilo gore nego da sam u zlo bio uvučen tuđom krivicom. Nema oproštaja.

Nestajao sam. Urlici su ostali.

 

4 thoughts on “Raskoš i mizerija u Roterdamu”

Leave a Comment