Čet sa teroristom

Haifa, privlačna učiteljica iz Alepa, udala se po drugi put i bila je presrećna. Putem četa na Fejsbuku upoznala je svog drugog muža, a sada uz pomoć četa pokušava da odgovori svog maloletnog sina od puta džihadiste kojim je debelo zagazio.

 

Poslednja noć u Alepu

 

Dok je spremala svoj prtljag, Haifa se prisećala svoje mladosti i svih svojih snova. Bila je najobrazovanija u svojoj porodici, pre roka je završila Učiteljski fakultet u Damasku. Roditelji su joj poklonili nagradno putovanje u Barselonu. Tada se zaljubila u Evropu i obećala sebi da će jednog dana živeti u njoj.

Udala se odmah nakon završetka studija, muž je bio tek malo stariji. Dobili su četvoro dece, tri ćerke i sina. Haifa je bila srećna premda nikada nije bila zaljubljena u svog muža, rat koji je počeo samo je produbio razlike koje su od samog početka postojale među njima. On je bio zidar koji nije mnogo mario za knjige, a pripadao je i suprotnoj zaraćenoj strani. Alepo je bio izdeljen na preko 200 suparničkih partija, a Haifina ulica na preko 70, toliko je bio podeljen sirijski svet.

Haifa je samo kratko vreme radila u struci, mahom je bila kod kuće i brinula o deci. Muž nije bio naročito dovitljiv, jedva je uspevao da ih prehrani koristeći samo svojih deset prstiju i leđa. Jednolik život, svakidašnji, bezličan a dani tako obični, trivijalni. Život joj je bio paćenje, to nije bio život koji je ona želela. Rat je doprineo da se sve ovo stostruko pogorša. Sirijski konflikt je izgledao kao nerešiv, smrt je bila svuda oko nje, a u njoj život, i silovita želja za životom.

O Evropi nikada nije prestala da mašta, kako je vreme prolazilo postajala je sve nervoznija. Vikala je na muža, prosipala svoje nezadovoljstvo i ozlojeđenost na decu, njen pravi karakter je dolazio da izražaja. Neprekidno je gunđala, bunila se, život joj se sastojao od nemirenja sa sudbinom. Radilo se o drčnoj, plahovitoj ženi gromkog glasa koja uzima od života šta poželi. Imala je 40 godina i dosta je trpela, vreme je da se nešto promeni.

Uz zvuke sirena za opasnost i žamor polugladne dece, Haifa je otpočela on line druženje sa jednim muškarcem iz Kelna! Bio je to jedan lepuškast, stasit Sirijac po imenu Salim koji je već 20 godina bio u Kelnu, više Nemac nego Sirijac, govorio je za sebe. Haifa je bila još uvek lepa, svidela mu se, kontaktirao ju je preko zajedničkog prijatelja i vrlo brzo se dogovorili da ona dođe kod njega! Usred rata, ostaviti decu i ne osvrtati se. Teška odluka ali ne i za Haifu. Mnogi su otišli iz Alepa, to je bio sablasni grad, a Sirija ruinirana država. U Evropi, život i blistavost čekali su samo na nju.

Nije mnogo razmišljala, odmah je rekla – da!” Istinska ljubav ne meri svoju požrtvovanost. “, jedna od rečenica kojom ju je Salim osvojio i prourokovao da zbog njega napusti svoju porodicu i domovinu.  Salim je obećao da će poslati novac, i ona mu je verovala. Znala je da to znači da verovatno više nikada neće videti svoju decu, i da će ona prema sirijskom zakonu pripasti mužu, nije mnogo marila za to nego je noću učila nemački jezik i maštala o Evropi. Nemačka je otvorila granice u jesen 2015-e, i Haifa je znala da je to jedinstvena šansa koju ne sme propustiti.

Zbogom srušeni Alepo, zbogom propali živote, dobar dan srećo u Kelnu, šaputala je sebi u bradu dok je otvarala vrata.

” Da li ti je nekad nešto kod mene nedostajalo? “, pitao ju je muž na izlazu. Trgla se, zastala i pogledala tog propalog, tihog čoveka. ” Mi nemamo ništa zajedničko! “, odbrusila je Haifa i zalupila vratima. ” Ništa osim dece. “, muž je uzvratio ženi koja je već otišla. U novi život, na novi kontinent. Nije mogao da je spreči. Žene poput Haife umesto emocija imaju želje. Želje koje same sebi ispunjavaju ili im te želje ispunjavaju drugi. To je nebitno, važno je da se preživi put preko Sredozemnog mora i stigne u Keln. Haifa je uspela. Stigla je u Keln živa i zdrava, a Salim ju je čekao.

 

Udaja bez hidžaba

Evropa! Nemačke svetlucave radnje i Salimov novčanik ispunjavali su sve Haifine želje. Maštala je o velikoj svadbi sa 1000 zvanica, a da ona bude princeza i Salim princ. Bila je još uvek neiživljena, kao devojčica koja mašta o princu princa, a ne ljubavi radi. Salim ipak nije imao toliko novca, mogao je da joj priušti skromno venčanje u prostorijama kelnske islamske zajednice. Haifa je bila ljuta ali je prećutala, bitno da je izvukla živu glavu iz Sirije, tešila je sebe dok je nervozno palila cigaretu. Ovde je makar smela javno da puši, i da skine hidžab.

Došao je dan venčanja. Skinula je hidžab ali nije osetila nikavo rasterećenje. Salim ju je zaljubljeno gledao, bila je našminkana, prelepih crnih očiju, tamno braon trepavica i savršenog lica. Istina, tokom godina malo se ugojila ali to nije smetalo Salimu. ” Još si lepša bez hidžaba. “, cvrkutao je Salim. Ipak ću nastaviti da ga nosim, pomislila je u sebi. I tako je i bilo, nakon venčanja nastavila je da nosi hidžab, neka neobjašnjiva sila joj nije dala da ga zauvek skine. Toliko je žarko želela da sa sebe svuče okove tradicije, a sada kada je imala priliku za to, nije iskoristila.

Bila je gladna znanja i novih otkrovenja. Evropa je bila veliko otkrovenje za nju. Izašla je iz tame na svetlost uz Salimovu pomoć. Živela je za ono što je ispred nje – za budućnost.

Njena Sirija je bila razorena ali to je ipak njena domovina. Osećala se kao cvet sa istoka, istrgnut i posađen na zapadu. Bila je deo istoka na zapadu, i zapad je lagano postajao deo nje. ” Možda je vreme da počneš nešto da radiš? “, jednog jutra joj je rekao Salim. Bila je iznenađena. ” Ali, zašto da radim kad ti već radiš? Zar nemamo dovoljno? “, uzvratila je Haifa. ” Imamo, naravno da imamo dovoljno ali bi mogla i ti da doprineseš kućnom budžetu, ja sam plaćam sve račune!” , rekao je Salim. Haifa je sad bila već u šoku. ” U Siriji sam radila svoj posao, a to ovde ne mogu da radim, uostalom, žene u Siriji ne moraju da rade. Muževi brinu o svemu. “, branila se Haifa. ” Ti si sada u Nemačkoj, a ne u Siriji. ” , nervozno je odbrusio Salim, ” Možeš naći posao u bilo kojoj fabrici za početak, u proizvodnji, možeš da pakuješ robu dok bolje ne naučiš jezik. Nije život samo kupovina i izležavanje na kauču! ” ” Dobro. Tražiću posao. “, odgovorila je Haifa na ivici suza. Nije smela da mu se usprotivi. Već je jednom sve izgubila. Salim je očigledno smatrao da je ona lenja, po nemačkim merilima možda i jeste. Nije se ljutila, počela je da čita oglase i traži bilo kakav posao.

I našla je brzo neki posao u fabrici Maggi. Radila je čitava tri dana! Nije mogla više, stopala su je žuljala, nije imala kondiciju, nije bila za takav posao. Zaplakala je po prvi put u Nemačkoj, u toj zemlji njenih snova. Salim ju je utešio. ” Važno je da si pokušala. Znam da nemaš iskustva, osim čitanja kniga i predavanja lekcija osnovnoškolskoj deci. Istinska ljubav ne meri svoju požrtvovanost. ” “, Salim je izgovorio ono što je ona želela da čuje. Priljubila se uz njega i setila da je uvek bio njena slamka spasa. Obećao je da će biti strpljiv, možda nekad i njena diploma bude priznata, hrabrio ju kada je video kakvu muku i jad su joj njegovi zahtevi proizveli.

I da zlo bude veće, javila se najmlađa ćerka sa lošim vestima. Njen sin jedinac je postao džihadista, spreman da pogine za državu IS. Haifa je bila pred nervnim slomom. Ona je sanjala o Evropi i demokratiji, a sin je krenuo putem džamahirije i verskog ludila, to nije mogla da dozvoli. Rešila je da ga pozove na Skajp, i da četuje sa njim sve dok ga ne odgovori od suludih ideja.

Čet sa teroristom

” Zašto Adame, zašto IS? Zar ne znaš da je njima stalo samo da te iskoriste, i toliko zaslepe svojom crnom zastavom i usklikom ” La ilaha illa Allah ” da dođeš do stadijuma u kojem više neces imati svoju volju?”, plakala je Haifa.

” Ja sam već vojnik IS majko, i ne gledam na stvari površno. Znam da IS želi power, i juri za svojim interesima. Inšalah, ne plašim se smrti. Ako treba da umrem, umrecu za Allaha. Covek treba da radi stvari za Alaha a ne za ljude, da ljudi kazu kako je on hrabar i jak. Onda tu nema vrednosti. Ako neko ne radi istinski za Alaha, otici ce u pakao. Mudzahedin se bori za Boga, a ne za sebe. ” , tvrdio je Adam.

” Oni su tebi već isprali mozak. “, zavapila je Haifa. ” Ja sam kriva. Trebalo je da te naučim i na vreme upozorim, otišla sam a sada je možda kasno. “, cvilela je gledajući lice svog mladog sina u video prikazu na ekranu. Prvi čovek. Prvi i poslednji sin. Njen mili Adam. Kako je mogla da ga zaboravi? ” Slušaj, ti si jedan divan mladić, ti nisi mudžahedin, preklinjem te, napusti vojsku, i dođi kod mene u Evropu, ovde je život.”, pokušala je da ga ubedi.

” Ne mogu oca da povredim, ja se ne plašim smrti. Plašim se da ne budem povređen, izgubim nogu ili ruku, i onda ne mogu više da se borim za Allaha. Toga se plašim. “, neumoljiv je mladić.

” Postoji li još nešto u tvom životu, osim Allaha? “, pitala je Haifa dok joj je glas podrhtavao.

” Imao sam majku, ona me je ostavila. Sada imam samo Allaha. “, mladić je otkrio svoju bol.

” Imaš još uvek majku. “, jecala je Haifa. ” Imaš..”, glas joj je bivao sve tiši. Nije više bilo one drčnosti i zle volje.

” Majko, ja mrzim rat! Rat mi te je uzeo, zbog rata si otišla, zbog rata su milioni ljudi napustili našu zemlju. U borbi osećam odvratnost. U početku sam se gadio krvi, a ubijao sam ljude koji takođe imaju majke, žene ili sestre. Moje vojničke cipele su već duboko u krvi, to je jezivo. A ti znaš kako sam voleo čistoću i urednost, ti si me tome naučila. Šta da kažem? Nisam oduševljen idejom ubijanja ljudi ali takav je rat i takvo je preživljavanje. I ti si otišla u Evropu da bi preživela, ne?”, Adam je govorio sasvim mirno.

” U pravu si sine. Vidim da si pre vremena sazreo, i da si mudriji od mene, ja sam želela da mi život bude lakši, nisam mislila na posledice. ”

” Nemoj da misliš da ja ubijam civile. Ne! Ja sam običan, normalan vojnik koji pre borbe uvek zaplače. “, nastavio je Adam.

” Ti si moj mali dečak, moj arapski princ iz bajke. “, plakala je Haifa. Niko je nije mogao utešiti. Za nju više nije bilo utehe. Ovo ju je dokrajčilo, gotovo ubilo.

” Ubijao sam i kriv sam jer sam imao izbor da idem ili ne idem u borbu. Izabrao sam da se borim. Mogao sam da napustim Siriju, da napravim sebi pasoš, da negde vodim miran i sređen  život. Ali nisam. Međutim, ja nisam još nevinog čoveka ubio. Nikada nisam rekao: Hej, sad Vam upadam u kuću, i ubiću sve što u njoj zateknem. Ne, samo sam neprijatelje u borbi ubijao. Nisam profesionalni ubica, nisam terorista ako si to mislila. Neprijatelj stalno motri na mene ali ne može biti spokojan jer me nikada neće saterati u rupu.”, objašnjavao je Adam.

” Nemoj više, molim te, ubićeš me! “, Haifa je pokušala da zaustavi njegovu tiradu.

” A možda si ti nas odavno ubila? “, trijumfalno je poentirao.

” Dobro. Ubij ti mene sada. Brinem za tebe, i to me lagano ubija. Hočeš li me konačno ubiti ili treba da čekam? “, Haifa je gubila razum.

” Ne patetiši majko, ne stoji ti. ”

” Surov si, sine. ”

” Da. Najbolje je kad majke ne plaču. Kada je mir. Kada su majke sa očevima. ”

” Hoćeš li me ubiti konačno? “, ponovila je Haifa.

” Zašto to ponavljaš? Misliš da svako želi evropsku demokratiju i uljuljkani evropski san kao ti? Meni je šerijat dovoljan. Šerijat takođe brine o ženama i ljudskim pravima. Šerijat štiti sve ljude bili oni Muslimani, Jevreji ili hriščani. Svako veruje u ono što želi. Svakom ko gladuje dati hleb, tako ja shvatam islam. ”

” Da li mrziš Evropu? ”

” Znam na šta ciljaš majko. Misliš da ću se razneti bombom u nekom evropskom gradu, e pa, ne brini, neću to učiniti. Ja sam vojnik, i dobar musliman, nisam terorista.

Haifa je postiđeno prekinula video poziv.

Mala deca imaju velike želje ali još uvek ne znaju šta je dobro za njih. Nezreli ljudi poput Haife imaju veliku samovolju pored velikih želja, no kada je vreme da se konačno sazri – više se ne otimaju za one želje koje su im nekada predstavljale ceo svet. Više se nije otimala za Evropu, i kada bi ponovo mogla da bira ostala bi u Siriji.

***

Nakon nekoliko dana se smirila. Salim ju je pustio da se isplače, imao je razumevanja za nju, ponovo je bio onaj stari Salim. Haifa se i dalje stidela. Kako je mogla i pomisliti da joj je sin terorista? Mogla je da odahne, Adam jeste utonuo u islam, u ratne igre ali imao je zdrav razum i imao je srce. Možda se i predomisli, i dođe u Evropu. Sin joj je bio visokouman, ponosila se njime. Neka ga Allah čuva. Ako postoji nešto najgore što se čoveku može desiti onda je to samosažaljenje. Haifa je zaobišla samosažaljenje, skinula hidžab i legla u postelju kraj svog novog, vernog saputnika Salima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

4 thoughts on “Čet sa teroristom

Leave a Comment