VIZIJE EVROPE I AMERIKE

Germantown, Filadelfija, SAD, Pred kraj 17.veka
Ove zime će prvi put sama morati u selo Indijanaca Šoni po krzna za prekrivače, kontemplira Adelaida Henkel, rođena Dabrovski dok mužu kuva čaj u maloj kući na samom kraju glavne ulice kvarta Germantown u Filadelfiji.
Diter će sigurno čitavu zimu biti prikovan za krevet, i Adelaida će morati o svemu da brine. Diter je  vredan i miran čovek, sopstvenim rukama sagradio im je kuću, sve domaćinske poslove ume da radi, no ove zime ga je mala nezgoda u tome omela. Povredio je nogu prilikom lova i sada mora da leži. Nije mu prijatno da ga žena služi, bio je ponosni kveker koji polaže veliku vrednost na  dostojanstvo i vredan rad. Snalažljiv, vičan svim poslovima, imao je zlatne ruke. Dorastao surovim američkim uslovima prvih decenija evropske kolonizacije. Njegova sabraća, nemački kvekeri su i osnovali Germantown a Diter je bio jedan od najagilnijih među njima. Prilagodljivo i znalački se uspinjao na društvenoj lestvici.
Sada je gledao u jednu tačku na drvenom  plafonu i prisećao se dana kada je upoznao Adelaidu Davbrovski, u Evropi, u badenskom gradu Frajburgu.
Kvekerska zajednica iz Vormsa u Palatinatu Rajna poslala ga je u jednu misiju u južne krajeve nemačkih zemalja. Trebalo je da propoveda, i privuče ljude, po mogućnosti da ih  preobrati. Uspomene na tridesetogodišnji rat kada su se protestanti i katolici klali još su bile žive. Nakon početka ovog rata 1620.godine jezuiti su preuzeli Univerzitet Frajburg i tako obezbedili bastion katoličanstvu u južnonemačkim krajevima.
Baden – Virtemberg  je bio pomešan, neki su ostali verni katolicizmu, neki su postali protestanti. Kvekera nije bilo, to je pouzdano znao i strepeo je na kakav će odjek njegova poseta naići.
Prva odrednica je gradić Frajburg ušuškan na zapadnoj padini Švarcvalda, ugnježden između trinaest uzvišenja od kojih je najpoznatiji bio Švarckopf a do njega Krojckopf i ostala živopisna brdašca.  Diter je spremio sve što je potrebno, Bibliju, sopstvene rukopise, mali prtljag i krenuo na, ispostaviće se sudbonosni put.
***
Na malenom frajburškom trgu držao je vatrene tirade o načinima na koji kvekeri veruju. Stajao je tačno ispred Basler Hofa, zgrade iz kasno gotskog perioda u kojoj je jednom prenoćio Luj 14-i. Namerno je odabrao baš tu građevinu. Kao što je Luj 14-i krenuo u osvajanja ratnog tipa, Diter je pošao s tog mesta u osvajanje duša.
Pričao je o tome kako se kvekeri odriču nošenja oružja, i preziru rat. Na samo spominjanje odbacivanja sveštenstva i Crkve kao ustanove, građani Frajburga su odmahivali rukom, neki bi samo užurbano prošli pored nezvanog, neznanog i nemilog gosta a neki bi uputili prezriv pogled. Retki bi se zaustavili tek nešto da pitaju a bez ikakve namere da pristupe kvekerskoj zajednici i ideologiji. Medju onima koji su se zaustavili bile su i dve mlade žene. Bile su to sestre Dabrovski. Franciska i Adelaida su uživale u popodnevnoj šetnji nakon što su čitavo jutro provele na obali reke Drajsin. Tamo su često piknikovale sa roditeljima i prijateljima.
„ Adelaida, zašto imaš tako bogohulne pomisli? Ti stvarno želiš da promeniš veru?“, glasom punim zaprepašćenosti i neke vrste zgađenosti obrati se Franciska svojoj sestri.
„ To nije nikakva promena vere, i protestanti su hrišćani!“, uzvrati Adelaida glasom punim neke povređenosti i protesta. „ Nakon što sam pročitala životopis surovog Konrada od Marburga, osećam dužnost da takvoj naopakosti otkažem poslušnost. „
„ Ah, to o čemu govoriš je bilo tako davno, Adelaida. Moraš shvatiti da su takva bila vremena, nema Crkva ništa sa tim. „, Franciska je bila posve mirna.
„ O, ima Crkva itekako sa tim! „, Adelaidin glas je sada već poprimio preteći ton. „ Sudija Konrad je učinio velika zla, bio je inkvizitor bez milosti u toj prvoj polovini kako ti kažeš dalekog 13.og veka. Ljudi su umirali jer ih je on primoravao na askezu, ljudi su umirali jer je on na njih pokazao prstom – da su jeretici! Možeš misliti jeretici. O svemu je odlučivao samo i isključivo on „ bezgrešni „ sudija”. Da li si svesna koliko je nevinih ljudi njegovom krivicom postradalo? Cifre se kreću i do brojke 1000! A znaš li koji mu je bio moto? „, siktala je Adelaida.
„ Ja te molim da se umiriš, na ulici smo. I ne treba to da primaš k ….“, zausti Franciska i baš u tom trenutku prekide je glas čoveka koji je stajao na trgu, na dva-tri metra udaljen od njih. Kveker Diter je znao odgovor. Pogledao je Adelaidu i na savršenom latinskom a potom i na nemačkom izgovorio: „ Spalićemo na stotine nevinih, i ako je među njima samo jedan krivac, ispunili smo svoj cilj. „
„ Hvala gospodine. „, Adelaida se zaustavila i oduševljeno započela razgovor sa herkulski stasitim  kvekerom koji joj se odmah dopao u duhovnom smislu, a i fizički. Kveker je bio žustar i ubojit govornik. Prštavost i silina njegovog glasa ostavili su utisak na Adelaidu.
Franciska je sada počela da negoduje ali već je bilo kasno, Adelaida je nenadano pronašla sagovornika, i ispostaviće se srodnu dušu. Svaki Franciskin prigovor bio je unapred odbijen. Kveker lepog glasa i zanimljivih priča, osvojio je Adelaidinu srce u momentu! Nikakvo katoličanstvo, nikakvi zakoni nisu mogli da onemoguće ljubav koja se između njih rodila. Kakav skandal! Devojka iz ugledne frajburške porodice zainteresovala se za „ otpadnika“ –  zanesenog kvekera.
Adelaida nije uopšte razmišljala. Pustila je da srce bude njen putovođa. Kada se jedne noći iskrala iz svoje sobe, ostavila je samo jedan papirić. Na tom papiriću, jedva su se mogle razaznati, u brzini napisane reči: „ Ljubav me zove. Amerika čeka na mene. Oprostite mi…“
Kao u magnovenju, Adelaida je sledila Diterove želje misleći da su to jednako i njene želje. I tako se obrela na jedrenjaku „Konkord „ koji je u obećanu zemlju snova odvezao prvu grupu nemačkih kvekera. Bilo je to u jesen 1683.godine, u vreme kada su u Americi nicale evropske kolonije. Vođa posade bio je Franc Danijel Pastorijus, pravnik i jedini nemački pisac baroka u Americi.
Pastorijus je završio pravo na Altdorfina Akademiji u Nirnbergu, učen čovek koji je imao velike planove i uglavnom ih i  ostvarivao. Jedan od najstarijih i najlepših američkih gradova – Filadelfija razvijao se i po njegovim smernicama. Želeo je samo da kupi zemljište za svoje frankfurtsko udruženje da bi na kraju postao osnivač čitavog gradskog kvarta. To je bio Germantown, nova luka u kojoj je utočište pronašao mladi evropski par Henkel, Diter i Adelaida.
„ Čaj će ti se ohladiti. „, Adelaida se obrati mužu i istrže ga iz misli o prošlosti.
„ Hoću, mila hvala ti što brineš o meni. „, odgovori i bolećivo je pogleda kao da je kriv što je u krevetu.
„ Za tebe sve, preko mora i okeana. „uzvrati Adelaida kao da mu čita misli, i poljubi ga kratko u usta.
Volela ga je, voleli su se isto kao prvog dana na frajburškom trgu. Zbog ljubavi je ostavila domovinu, roditelje i voljenu sestru. Franciska joj je nedostajala, čak i svađe oko religijskih pitanja, sve bi dala da može da je vidi, pozove na kafu. Sve bi dala da Franciska stanuje tu iza ugla, ali ona je bila kilometrima daleko. Ne može da je vidi, i što je najstrašnije od svega velike su šanse da je više nikada neće videti. Duševna patnja za sestrom polagano je kidala Adelaidinu dušu. Izabrala je ljubav voljenog čoveka, nije mogla sve da ima, tešila je sebe i molitve posvećivala sestri.
Uzgred, Adelaida je tek mnogo, mnogo nakon svoje sudbonosne odluke i čina, postala svesna svojih postupaka i onoga što je svojoj porodici priredila. Niko nikada nije uradio takvo nešto, Franciska je bila u šoku, odjednom je ostala bez jedine sestre, sagovornice i prijateljice. Nakon Adelaidinog odlaska, Franciska se povukla u sebe i još više potonula u verski misticizam, zaboravivši pritom na svoju udaju i lični, intimni život. Tiho je patila za sestrom, nikakvih izgleda nije bilo da ikada sazna šta se sa njom dalje događalo.
Sa druge strane okeana, u surovim uslovima mlade američke države u nastajanju, Adelaida je patila za svojim domom, i tu činjenicu je vešto skrivala. Ona je sada bila kvekerka i Amerikanka! Surovi uslovi zahtevali su surovost karaktera, borbenost i odlučnost. U Americi se radilo o borbi za opstanak, na to nije računala napuštajući svoj topli, sigurni dom u Frajburgu. Sada je bilo kasno za kajanje, nova surova zima je bila pred kapijom, muž skoro nepokretan u krevetu a indijanski narod Šoni sa kojim je Diter trgovao nalazio se u neposrednoj blizini njenog Germantowna, doduše u brdima i šumama izvan grada ali ipak blizu. Po prvi put će morati bez Ditera tamo, šta li je čeka nije mislila, nije se ni plašila.
Iz Diterovih priča saznala je da su Šoni miroljubiv narod koji pripada grupi Algonkina, da su vredni, da se bave lovom i obradom zemlje kao i trgovinom dabrovim krznom. Šoni su već duže vreme održavali kontakt sa ljudima iz Germantowna, a i sa ostalim Evropljanima. Sadili su kukuruz, pasulj i bundevu. Stanovali su u dugačkim kućama nalik onima koje imaju Irokezi, tempel za obrede i rituale bio je u sredini naselja. Verovali su u Majku Stvoriteljku zemlje i kornjaču koja drži tu zemlju. Narod čiji su pripadnici od malih nogu, praktično od sedme životne godine tragali za vizijom!
Adelaida je trebala da se sretne sa njihovim poglavicom o kojem je znala da je pošten i da ga zovu Crna riba. Druge pojedinosti i detalje nije znala, jedino o čemu je razmišljala bile su potrepštine kojima je trebala da opskrbi svoj dom.
 ****
Iskrala se iz kreveta pre svitanja, poljubila Ditera koji je spavao i tiho zatvorila vrata za sobom. Put do indijanskog naselja je zapamtila ali je za svaki slučaj ponela ceduljicu na kojoj je Diter nacrtao neophodne smernice i maršrutu. Ne može da pogreši, i ako sve bude teklo po planu pre sumraka će biti u Džermantaunu, uz Božju pomoć sa neophodnim namirnicama.
Staza kojom je trebala da prođe bila je utabana, još od prethodnog okupljanja trapera koji su je koristili za svoja marširanja kroz divljinu Amerike.
Adelaida je mlada, zdrava žena i kretala  se hitro, spretnim koracima kao da je odrasla u divljini. Nenadano joj ponovo dodjoše misli o Frajburgu, o nepromišljenom postupku napuštanja doma, o Franciski. Misli je hitro oterala, postupak jeste bio hazarderski, život u Frajburgu se od života u Filadelfiji razlikovao kao nebo od zemlje ali Adelaida je rešila da živi sa svojim odlukama.
Posmatrala je bujnu američku prirodu koja se i pred naletom zime nije predavala, plenila je lepotom, mnoštvom bilja, životinjskih vrsta, prostranstvima od kojih zastaje dah. Toga u Frajburgu nije bilo, te slobode kretanja, tog osvajanja nepoznatog, te zapitanosti „ A šta se iza sledećeg brda krije? „ Upravo to je bila Amerika: sloboda i nepokornost. Takva je bila i Adelaida, vitka žena plave kose i nesmirivog duha.
Pešačila je već nekoliko sati kroz četinarsku šumu da bi konačno sela da se odmori pokraj jednog kristalno bistrog potočića. Napila se vode iz njega, načela ukusni komad suvog mesa spremljenog za put i zagledala se u krasotnu tirkiznu boju vode. Na časak je bila u raju.
Priroda je pulsirala životom, Adelaida je sledila taj puls potpuno mu se prepustivši. Zatvorila je oči i uživala.
Dok je na nežnoj, tamno zelenoj travi sedela i slušala muziku prirode sasvim neočekivano, jedan kanu je iskrsnuo pred njom, zaklonivši joj vidokrug. Ptice su se utišale, priroda utihnula, pred njom je stajao Indijanac i ispitivački je posmatrao. Bio je nakićen, sav kitnjast i nakinđuren, kroz probušene uši visile su ogromne alke, jedna je bila provučena kroz nozdrve. Gavran-crna boja kose odudarala je Adelaidine, gotovo bele! Imao je široku crvenu traku povezanu preko čela dok mu je deo oštre  tamne kose virio iz nakostrešenog konjskog repa. Na sebi je imao samo prsluk i nešto nalik na suknjicu do kolena, široke, snažne grudi šepurile su se pred očima iznenađene, zadivljene mlade žene. Gledali su jedno u drugo kao u čuda koja do tada nisu videli. Čuda starog i novog sveta susrela su se na potoku i uplašila jedno drugo.
Indijanac je instinktivno zgrabio tomahavk, a Adelaida je ustuknula i ščepala nož iz torbe. To je potrajalo nekoliko sekundi, a i jednom i drugom se činilo kao večnost. Na sreću, prisebnost i razum oterali su strah.
Zašto je lepa, bela žena ovde sama, Indijanac se zapitao. Zar Šoni plove ovako daleko od svog  naselja, zapitala se Adelaida i uzela  slobodu da se obrati neznancu na njegovom jeziku. Iz Diterovih priča upamtila je nekoliko osnovnih reči iz jezika Šona, sada je to znanje iskoristila da objasni Indijancu ko je i kuda putuje.
I dalje su držali odstojanje, no sada bez zaziranja i ukočenoasti. Šoni je bio miroljubiv, prijateljski nastrojen, šta više prelep, ne izdrža Adelaida a da ne primeti. Uspostavljen međuodnos starog i novog sveta protkali su neskrivenim zanimanjem za živo biće koje stoji naspram. Nespojivi svetovi se traže i spajaju onda kada to najmanje očekujemo.
„ Bela žena može da nastavi put sa mnom, idemo u istom pravcu. „reče Šoni i prostreli je tamnim očima.
Adelaida oseti neku slatku jezu i uzbuđenje kakvo do tada nije doživela. Prirodno, Šoni narod poznavala je samo iz Diterovih priča, možda je suluda ideja da sama ide u njihovo selo, možda je Šoni zbog toga tako čudno gleda, Adelaida se skotrljala niz strmoglavo stepenište sopstvenih misli. Šoni je bio zagonetan, gotovo mističan i to je raspaljivalo Adelaidinu maštu, intrigiralo je do neslućenih razmera, želela je da sazna sve o njemu, kao da je u pitanju omiljeni junak dečje knjige.
Bez razmišljanja je prihvatila njegovu ponudu što nije bilo ništa čudno, bez razmišljanja se udala i došla u Ameriku, sve je u životu činila impulsivno kao neukroćeno biće koje neprestano traži nove izazove. Sasvim suprotno od Franciske. Šta li bi Franciska rekla da može sada da je vidi? Ne, ne, o tome Adelaida ne želi ni da razmišlja. Uostalom, možda se zbog toga i obrela u Americi, da bi mogla da radi šta želi a da je pritom ne posmtraju stroge oči starije sestre. Ili roditeljske oči, svejedno.
Uskočila je u taj kanu kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Sreća prati hrabre, mislila je dok je Šoni sugurnom rukom upravljao neobičnim plovilom. Bela žena je luda, krenula je sama kroz divlju zemlju, ali je lepa, Šoni se zadovoljno smeškao. Do sada nije video takvu boju kose, bela kosa mu je zavrtela misli i skoro ga opčinila. Susret sa nečim što ne poznajemo stvara nam nelagodu ali samo u početku; ubrzo poželimo da postanemo osvajači nepoznatog dok ga ne pokorimo ili dok ono ne pokori nas.
Nastavice se…
Upravo ste pročitali jos jedan odlomak iz romana koji je u pripremi. Kada se potraga za izdavačem završi, roman će u štampanoj verziji biti dostupan.

4 thoughts on “VIZIJE EVROPE I AMERIKE

Leave a Comment