KRADLJIVCI LEŠEVA U LONDONU

Tamni poslovi, oni povezuju  budućnosti okrenut London sa svetom senki metropole: the body snatchers, kradljivci leševa snabdevali su lekare Medicinskih fakulteta oko 1830.godine.

Budući medicinari secirali su oko 1000 leševa godišnje i dobro su plaćali za svako telo koje bi im bilo dopremljeno. Tako su ljudi iz siromasnih kvartova Londona gde je životni vek iznosio 22 godine, dolazili do izvora prihoda. I tako su iskopavali leševe ili ih ih krali iz kuća, često su odnosili i žive. Sve do jednog procesa 1831.

U svojoj ćeliji, iz dubokog sna, Dzon Bišop se probudio u cik zore. Provukao je ruku kroz kosu i rekao, prema sećanjima stražara: ” Sve ovo sam zaslužio. ” Onda je pojeo svoj poslednji obrok, delić tosta i čaj, naizgled ravnodusno.

U susednoj ćeliji, Tomas Vilijams je očajavao zbog predstojećeg oproštaja. Počinjao bi molitvu, pa bi je prekidao, počinjao neku drugu, čiji tekst je zaboravio. To je potrajalo neko vreme, svakom novom izgovorenom rečju rastao je njegov strah. I užas.

Dzon Bišop i Tomas Vilijams, kradljivci leševa i ubice, krenuli su na vešala. Jedan bez daha, odsutan, drugi u transu. Obojica sa strahom. Neizmernim.

Napolju je duvao hladan vetar. Svetina koja je dosla da posmatra, čekala ih je na mestu određenom za vešanje. Na gubilištu. Sva najbolja mesta su bila brzo rasprodata. Deset funti i više – godisnja plata zanatlije – plaćala je gospoda u finim odelima za mesto na prozoru u nekoj od obližnjih kuća. ” Kralj Danske “, jedan pub preko puta pripremljene skele, od ranog jutra imao je ogromnu zaradu.

Bio je 5.decembar 1831. U žagoru rulje mogli su se razabrati razni komentari. Rulja je brujala o smrti jednog deteta sa ulice, italijanskog porekla, koji je u novinskim člancima nazvan ” The Italian Boy “. Dzon Bišop i Tomas Vilijams su ga ubili i planirali da telo prodaju anatomskom fakultetu na King’s College-u – u svrhu učenja i napretka nauke.

Oko 8 sati, masa je zanemela. Vilijam Kalkraft, dželat, sa svojim asistentima stigao je i zauzeo svoje mesto u blizini vešala. Poznat po tome što se za svoje javne nastupe ovog tipa umrtvljivao brendijem. Nekoliko puta se kačio na ledja osudjenih nesrećnika pa bi usled njegove težine njihovi vratovi ubrzo bivali polomljeni.

Dzejms Mej, treći kradljivac leševa i saučesnik Bišopa i Vilijamsa, nije bio osudjen na vešala. Dve nedelje kasnije brodom ” Justicija ” otplovio je u progonstvo, u Australiju.

Dzon Bišop je stupio na skelu preko stepenista. Istog momenta, gledaoci su počeli uzbudjeno da viču, ciče i bacaju kletve. Kada mu je Kalkraft stavio vreću na glavu i konopac oko vrata pričvrstio, razlegao se nemerljiv vrisak publike. Bišop je mirno stajao i čekao.

Dva minuta kasnije kolebljivo se Tomas Vilijams popeo na skelu. Iako mu je telo drhtalo, presavio je gornji deo tela i kao glumac nakon uspešne premijere,  poklonio se publici. Konačno, dzelat je i njemu stavio konopac oko vrata. Onda su se otvorila vratanca za propadanje uz odsečan škripavi klik zvuk.

Bišop beše odmah mrtav. Ali Vilijams se koprcao i borio. Pet jezivih minuta je potrajalo dok mu se telo nije umirilo. Publika je bila prezadovoljna, na ivici frenetičnog aplauza.

London 1831: najveći i najbogatiji grad tadašnjeg sveta ali i najnemirniji. Siromašni su redovno izrazavali svoj bunt zbog poskupljenja. Nemiri praćeni pljačkom bili su česta pojava. Dve trećine stanovnika bili su na granici siromaštva, a moglo bi se reći i u bedi. Na egzistencijalnom minimumu život je bio sve samo ne lep. Samo malo povećanje  cena nakon loših žetvi bacalo ih je u očaj. Primanja nisu bila dovoljna za osnovnu prehranu. Skorbut je bio posledica. Ljudima su ispadali zubi, zglobovi bili konstantno pod upalama, patili su zbog nedostatka mišićne mase i toliko slabili da nisu mogli ni da rade.

Uz sve to, na hiljade ljudi u Londonu živelo je na ulicama. Pogođeni stomačnim oboljenjima, polugladni, umirali su tiho i neprimetno. U takvim kvartovima, petina dece umirala je pre prvog rodjendana! Životni vek nizih slojeva – 22 godine a zivotni vek viših slojeva – 45 godina.

A grad se eksplozivno širio. Na prelasku vekova, broj stanovnika Londona sa dva miliona se gotovo udvostrucio. Zbog useljavanja ljudi sela čija zemlja vise nije bila rentabilna.

1826 osnovan je University College, prvi javni Univerzitet Londona, a dve godine kasnije nikao je i King’s College.

1831 studiralo je oko 800 studenata medicine, i to, na uglavnom privatnim skolama anatomije. Nikada ranije nije toliko ljudi studiralo, a da bi naučili tu anatomiju morali su vežbati na leševima. Bilo je potrebno oko 1000 mrtvih godisnje. I više.

Tako je u polusvetu Londona nastalo novo zanimanje: resurrection man, ljudi koji su mrtvima davali novi “život”. U raznoraznim laboratorijama. Krali su mrtve iz svežih humki, iz bolnica i prodavali leseve za 8 do 12 funti hirurzima i anatomistima.

Muski lesevi imali su vecu vrednost nego zenski jer je njihova muskulatura bila izrazenija. Hirurzi su prihvatali cak i leseve beba. Za leš jedne psihicki obolele osobe, hirurzi su nudili 20 funti! Jer su dodatno placali za mogucnost izucavanja neobicnih anomalija mozga. To je tada bila enormna suma, skoro polovina plate dobro placenog sluge. Godisnje plate!

 

Jednom dobrom body snatchery trebalo je 30 minuta da osposobi leš za transport.

Sveze sahranjeni lezali su na oko 30 centumetara ispod zemljine povrsine. Nije bilo cudno sto su posetioci groblja padali u nesvest od smrada.

Odlicnih specijalista, kojima su anatomisti verovali bilo je oko desetak u gradu. Velika je verovatnoca da su u tu grupu spadali Dzon Bisop i Tomas Vilijams. Do momenta hapsenja, Dzon Bisop je na medicinske stolove liferovao 500 do 1000 leseva.

5. novembra 1831 ova dvojica su lekarima prezentovali les jednog 14-godisnjeg decaka. Pre toga su dosta vremena proveli u pabu ” Fortune of War “. Tu su kradljivci leseva sretali ljude koji su im davali informacije o sahranama ili smrtnim slucajevima. Bišop je imao 33 godine. Zdepast, malo zakrivljenog nosa, sivo zelenih ociju, i crne kose. Vilijams na kraju svojih 20-ih. Izgled su mu obelezavala malecna, uzana usta. Leseve su nazivali stvarima. I stalno bili u potrazi za novom ” stvari “.

Kradja leseva je dugo vremena bila blago kaznjavana. Bisop je 1825 godine bio samo dva meseca u zatvoru zbog svojih nedela. Bio je toliko drzak da je jednog dana stao ispred zgrade Suda u Bow Street i podigao kesu punu zlata. Policajcima koji su stajali preko puta je prkosio: ” Vidite li ovo? Ne mozete me zaustaviti. Proslu noc sam jos jednu stvar otpremio lekarima, i zaradio 9 funti. ”

U ” Fortune of War ” sedeo je i treci saucesnik Dzejms Mej i pio rum. Bisop ga je cenio jer je ovaj imao brojne, znacajne kontakte koji su mu bili potrebni za prodaju. Mej nije imao pojma kako su Bisop i Vilijams dosli do lesa decaka.

Kasno uvece, Mej je ponovo sedeo u istom pabu. Konobar ga je upitao sta to drzi u kesici. ” Imam zube jednog zdravog mladog decaka. ” ” Mora da su jako vredni. “-odvrati konobar.

Pored zubara, i majstori za perike bili su musterije ovih jezivih pljackasa. Jedan skalp zene, sa zdravom, dugom kosom donosio im je prilicnu sumu novca. Trgovci su kupovali odecu koji bi ovi skidali sa leseva, prali je i stavljali u izloge!

Sledeceg jutra, Mej je otisao u ordinaciju zubara Tomas Milsa. Jedan od sekutića imao je naprslinu i delovao kao da ne pripada tom nizu zuba. Mej se kleo da su svi zubi poticali iz istih usta, i da telo nije ni bilo sahranjeno. Recenica koja ce ih odvesti – pravo na vesala.

Ni na King’s Koledzu nije bilo bolje. Ricard Partridz, profesor anatomije, nije zeleo kradljivcima vise od 9 funti da plati za les, bez obzira sto je on bio svez i nikada sahranjen.

Decak je bio 1, 37 m visok. Jedna šaka sklopljena u pesnicu. Na levoj podlaktici nalazile su se plave fleke. Zubi su nedostajali. Partridz je upravo procitao novinski clanak o nestalom mladiću. I postao je nepoverljiv. Otisao je da razmeni novcanicu od 50 funti, vratio se u drustvu nekoliko policajaca. Tada su uhapseni. Sva trojica.

Niko nije znao identitet mladića. Brojni bracni parovi su dolazili u potrazi za nestalim sinom, medju njima i italijanski emigranti. Verovali su da je rec o jednom italijanskom detetu koje je zivelo na ulici. ” The Italian Boy ” i prica o njemu ispunila je novinske stupce.

Trgovci ljudima su godinama unazad dovodili u London italijansku decu. Poticali su iz siromasnih porodica, roditelji su ih prodavali za šaku zlatnika. U Londonu, stajali su na uglovima ulica i prosili. Za jedan peni, nudili su prolaznicima da pogledaju egzoticne zivotinje koje su iznajmljivali od gospode. Bilo je tu majmuna u oficirskim odelima, i raznih drugih zivotinja koje plešu u kostimima. Zaradjivali su novac svojim gazdama i bilo ih je oko 15000 na ulicama. Spavali su u žbunju Hajd Parka, ispod krovova Kovent Gardena. Mrsava, izgladnela tela u senci velikog grada.

Italijanski dečaci sa svojim dugim, crnim trepavicama i očima koje sijaju lako su zadobijali paznju prolaznika.

Superintendant londonske policije, Dzozef Sadler Tomas bio je u novoosnovanoj Metropolitan policiji zeljan slave, ambiciozan i castan. Odlucio je da razjasni nasilnu smrt italijanskog decaka.

Times i Morning Advertiser su Bisopa, Vilijamsa i Meja vec proglasili ubicama.

2.decembra 1831, mesta za posmatranje vesanja bila su rasprodata. U publici je bilo dosta lekara, dva sina premijera Earl Greya i najmladji brat kralja, vojvode od Saseksa.

Gubiliste se zvalo Old Bailey i bilo je poznato po nepodnosljivom smradu. Trojica optuzenih nisu priznali krivicu. Osudjeni na vesanje, a tela su im poslata anatomistima na seciranje, stajala su im na usluzi u svrhu nauke. Rulja je bila zadovoljna, zbog slavlja na ulicama ljudi su pozatvarali prozore.

Profesor Partridz je imao cast da secira Bisopa. Ucinio je to dugackim rezom sve od grla do donjeg stomaka.

Uz to je odrzao i predavanje studentima. ” Muskulozniji i zdraviji subjekt u ovoj skoli davno nije vidjen. “. Telo je posle usiveno i izlozeno u jednoj prostoriji. Posetioci su pristizali u velikom broju da vide seciranog koji je slao na seciranje.

11.maja 1831 donet je zakon kojim se zabranjuje ilegalno seciranje leseva.

 

 

5 thoughts on “KRADLJIVCI LEŠEVA U LONDONU

  1. Jako zanimljiv tekst. Mene zanima engleska istorija i bas dosta citam o njoj, ali evo ovo prvi put cujem. I nije mi tesko da poverujem. Ziveli su jako siromasno i morali su nekako da prezive. Pa i na ovaj nacin. Na kraju krajeve, bez toga, koliko bi napredovala medicina danas?

    Citala sam da je i Leonardo da Vinci otkupljivao leseve radi istrazivanja i ucenja o anatomiji.

Leave a Comment