Belgrad, mon amour triste

  Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti  poslednji šapat moj.

 

Jedan roman o Beogradu bio bi roman o osvajanjima, o moćnim muškarcima koji plen žele samo za sebe. Oni su ovaj grad prvo uništavali, da bi ga na pepelu ponovo gradili. Beograd je tvrđava na granici evropskog Orijenta sa azijskim Zapadom. Ovaj grandiozni i jedinstveni susret navodnih suprotnosti je svetkovina ponovnog ujedinjenja dva dela jedne celine. Beograd je čista žudnja podeljenog koji bi ponovo da bude celovit.

Kao osmatračnica suveren je Beograd, iznad Panonske nizije, čuva prilaz ugroženom Balkanu. Kako istorija beleži, u poslednja dva milenijuma bio je Beograd 37 puta kompletno razoren. Niko nije želeo ovaj objekt žudnje sa drugima da deli. Ožiljci su još vidljivi.

Postoji samo smrt, ubistvo, oružje kojim je izvršen zločin i mesto zločina, tako počinje svaka priča

Beograd je kao neka prostorija, koja nalikuje Univerzumu što još nije izašao iz haosa. Zagrađen moćnim Dunovom i Savom, uokviren nebom istočnog jutarnjeg crvenila i zapadnog sumraka. To je grad koji se samo od vremena sastoji, od istorije i proročanstava, budućnost i prošlost – bez sadašnjosti. Beogradske ulice imaju neodređen početak i jedan kraj koji se u čvorovima sporednih uličica gubi. Lepe, stare zgrade naslanjaju se na beton stisnutih stambenih objekata, bez arhitektonske logike, bez estetskog koncepta, jednostavno tako životom spojeni. Bez obzira na sve, Beograd je vibrirajući megalopolis.

Beograd je početak Milene Lukin, junakinje kriminalnih romana Jelene Volić, ali ne sme biti i njen kraj. Samo u Beogradu, ona može da spoji obe tačke svog života. Na Beogradskom groblju leže Milenini preci, njeno biološko i emocionalno poreklo i njen maternji jezik. U Beogradu uvek ima sećanje na bezuslovnu ljubav svoje krhke, istorijom obeležene familije. To je markira i obavezuje. Sa preostalim delićem jedne zemlje koju otadžbinom zove, ne može naći pomirenje. Ona traga za krivcima, juri osumnjicene, oplakuje mrtve.

Da li je Milena Lukin Alter ego svoje autorke? Najverovatnije. Kao i svaka fiktivna figura, nosi u sebi saznanja i secanja svog tvorca tj. tvoriteljke. Ali Milena Lukin je produkt dve razlicite perspektive, jedne zenske kojoj je Beograd domovina, i jedne muske kojoj je Beograd stranac. U tome je njen rascep. Ona je istovremeno iseljenik i povratnik. Zrtva i most. Prevodilac, koja se izmedju dva navodno suprostavljena sveta svuda oseca kao stranac ali istovremeno i kao kod kuće. Milena je jedna vremenska masina, lutalica izmedju epoha, kakve je Evropa u pakao slala i vracala.

” Stojte galije carske! sputajte krme mocne, gazite tihim hodom, opelo gordo drzim, u doba jeze nocne nad ovom svetom vodom ” , piše Milutin Bojic u svojoj večnoj pesmi. Milena je naslednica jednog istorijskog znanja, koje mora da šlepa sa sobom. Zbog toga je njeno čulo za navodnu istorijsku krivicu istančano. Nema žrtve, počinilaca, postoji samo zlodelo, oružje i mesto zločina. Tako počinje svaka priča. Esencija priče je motiv i znacenje ubistva: i to zeli pedantno da istrazi. Rec po rec, korak po korak. Na kraju su svi krivi, i bice kaznjeni. Neki kroz pravdu, neki preko potomstva. Na kraju krajeva, kazna i nije tako bitna, ona ne donosi olaksanje tj. katarzu. Kriminalni roman nije moderni žanr katarze. Kriminalni romani se pisu da bi citaoci razumeli nesto vazno: ubistvo je ekskluzivno svojstveno ljudima!

Za Milenu je Beograd mesto rastanka, odlazaka i ponovnih vidjenja. Rastanak je konacan, povratak je privremen i kratak. Njena majka Vera je godinama, zadrzavajuci suze, pakovala njen kofer. Svaki spakovan kofer, jedna nova bora. ” Ne gledaj nazad! “Ali Milena se vracala. Ona stoji na Kalemegdanu i shvata da je istorija Beograda zapravo anticipacija evropske buducnosti i to zeli da saopsti svetu kao upozorenje. Ona zna da ce se kad ogladni, istorija ponovo javiti za rec na Balkanu.

Kako arogantna i zalosna je omiljena tvrdnja nemackih analiticara Balkana iz hobija – da istorija odavde ne zeli da ode! Isfabrikovana misljenja nepoverljivih evropskih strucnjaka o Balkanu, zeli da opovrgne tako sto ce im staviti ogledalo ispred njihovih sveznalackih noseva! Nije Balkan kriv za ” balkanizaciju ” Evrope nego Evropa isprobava sopstvenu buducnost na Balkanu. A Beograd je kapija Balkana. Odatle vidi Milena sta je bilo, i sta ce biti. Distant view Beograda je mesto zlocina koji ce forenzicarka istraziti.

 

***

Ovo je prevod clanka Jelene Volic, koji je objavljen u nemackom Süddeutschezeitung 6.aprila 2018

Velika je cast ugledati u renomiranom nemackom dnevnom listu clanak srpske knjizevnice i profesorke, i to kakav clanak.

Jelena Volic je rodjena u Beogradu, predaje Noviju nemacku literaturu i kulturnu istoriju. U seriji kriminalnih romana junakinja Milena Lukin istrazuje brojne slucajeve. Poslednji u nizu je roman : ” Maiglöckchenweiß ” -” Ljubicica belo ” objavljenom 2017 na nemackom jeziku. Roman je napisala kao autorski duo sa kolegom Christian Schünemann – om.

U romanu je rec o sudbini romskog decaka koji je pretucen na ulici. Njegov slucaj ce resavati detektivka iz hobija – Milena Lukin 🙂 Decak je imao odlicne ocene, mogao je nesto postati ali on je bio Rom…i tu svaka prica u Srbiji zavrsava…kad je o Romima rec.

2 thoughts on “Belgrad, mon amour triste

    • Hvala draga Rado, zelim da pisem o onima koji su vredni pomena i pisanja, takvi su malo zastupljeni, malo ko zna da nasi profesori imaju tekstove objavljene u Süddeutschezeitung i da pisu knjige kao autorski duo sa nemackim intelektualcima 🙂 :*

Leave a Comment