Teslina pošiljka Vanje Bulića

Ako biste vi imali razumevanja za izvesne naše zahteve, mi bismo imali razumevanja za izvesne vaše prohteve. 

Funkcionišu li ovako diplomatski odnosi, politika, novinarstvo, nauka, kriminal pa na kraju i svet? Ove reči, na prvi pogled ne moraju ništa da znače ali bi na drugi pogled mogle značiti mnogo toga, sve principe na kojima počivaju međunarodni ili međuljudski odnosi.

Reči je uputio jedan diplomata, jednom novinaru, na jednom skupu u Ruskoj ambasadi u Beogradu, a sve to u romanu Vanje Bulića ” Teslina pošiljka “.

Ovaj roman se bavi srpskim usudom i večnom dilemom: Da li je morala da izgori Narodna biblioteka onih jezivih aprilskih dana 1941. godine? Prema rečima nemačkog ministra propagande Jozefa Gebelsa : ” Eure Regierung hat vorsorglich, nachdem sie diesen Krieg provoziert hatte, Belgrad verlassen, und jetzt könnt ihr das Süppchen auslöffeln. ” – ” Nakon što je isprovocirala rat, Vaša vlada je iz predostrožnosti napustila Beograd, a sada ćete požnjeti ono što ste posejali. ” Cinične reči, podmetnuta krivica i posejano seme budućeg neprijateljstva. Nacionalsocijalistički režim je palio i nemačke knjige, a da ne zapali srpske, reći će racionalisti. Nemački intelektualci nisu nikada zvanično osudili ovaj zločon, reći će romantičari koji od ovog surovog sveta očekuju isuviše.

Te 1941. godine u Narodnoj biblioteci rade folksdojčeri umesto srpskih patriota. Kasnije je nemački vrh pokušao da svali krivicu na Srbe za podmetanje vatre kao da 500 bombardera i jurišnih aviona kao i 250 lovačkih aviona tokom Operacije Kazna nisu bili dovoljni za apokalipsu jednog otvorenog grada i jedne biblioteke koja je čuvala pamćenje jednog naroda. Ko je spalio Narodnu biblioteku, da li je sve izgorelo ili je ipak nešto i spašeno? Na ova pitanja pokušava da odgovori neumorni novinar Novak Ivanović.

Sedamdeset godina kasnije, tačno 6. aprila na ruševinama zdanja biva ubijen jedan nemački novinar. Njegov leš je bio tako postavljen da liči na simbol tajnog nacističkog društva Vril. Autor Vanja Bulić vešto plete priču i uvodi brojne likove: diplomate raznih boja, policajce, stručnjake za sekte i okultistička društva pa na kraju i monahe. Zna se da su nacisti bili mahom okultisti ali se malo zna da je jedan od idejnih tvoraca njihove ideologije bila jedna žena poreklom sa Balkana – Marija Oršić. Čak je stupila u vezu i sa Nikolom Teslom, samoinicijativno ili po nečijem nalogu, ne znamo. Predmet njihove prepiske je bilo i tajno oružje, zrak smrti. 

Ko pritiska dugmad, i odlučuje o svemu što se na našoj planeti događa? Odgovor je uvek isti: kapital i bezgranično osećanje moći probuđeno novcem.

Radnja se odvija brzo, čitalac ima utisak da je učesnik trke na 100 metara, da su trkači velike i male ajkule, a da ih na cilju čeka medalja u vidu dešifrovanja misterije da li je Tesla stvarno osmislio zrak smrti, i njegov nacrt ostavio svom narodu?! Naizgled nepovezivi događaji i ličnosti bivaju povezani istim motivom: pronaći Teslin nacrt. Jedni bi da ga sačuvaju od očiju javnosti, drugi bi da ga se domognu u korist zla i vladavine svetom.

Ovaj roman je pisan novinarsko-istoričarsko-enciklopedijskim stilom, što mi se naročito dopada. Saznala sam neke podatke koje do sada nisam znala ili sam ih u nekom kutku memorije deponovala i skoro zaboravila, recimo da Tajna večera, nije vezana samo za Da Vinčija. Postoji i Tajna večera koja se nalazi na Oplencu. Reč je o trodimenzionalnoj ikoni od sedefa koju je jerusalimski patrijarh Damjan poklonio kralju Aleksandru Karađorđeviću, a Herman Gering otuđio, i odneo u Nemačku gde je bila u njegovoj ličnoj kolekciji sve dok zahvaljujući jugoslovenskoj vojnoj misiji nije vraćena na Oplenac posle rata. Ta ikona od sedefa blješti kao da je sva svetla ovog sveta primila u sebe.

Nemac Franc Nojhauzen došao je na Oplenac sa stručnjacima za procenu umetničkih vrednosti i arhivske građe. Zašto bi takav poznavalac istorijske građe dozvolio da izgori neprocenjivo blago čuvano u Narodnoj biblioteci? Da li su nemačke obaveštajne službe preko Marije Oršić pokušale da dođu do Teslinih tajnih otkrića? Čitaocu se vrti u glavi od bezbrojnih pitanja, uz sve to novi srpski ministar traži da se sa ruševina Narodne biblioteke skine oznaka spomenika kulture?! Ko da više, njegov je plac u sred Beograda.

Da li Nemci traže sada ono što nisu našli pre sedamdeset godina? Da li se to što traže nalazi u manastiru Blagoveštenje kod skromnih monaha od kojih četvorica nose patrijarhovo ime Pavle i čuvaju kovčeg zaveta u nepoznatim, skrovitim pećinama Ovčarsko-kablarske klisure?

Bulićeva mašta je nepregledna ali sve što je napisao može biti istinito. Novinara Novaka na kraju romana prati jedan Nemac, robotizovan hipnozom kojim upravljaju neki ljudi ili društva u dalekim Alpima . Monasi se čude kako i zašto jedan srpski ministar može raditi protiv Srbije, oni ne otkrivaju, oni samo nagoveštavaju. Jedan orao i jedan vuk zaustaviće opasnog Nemca u njegovom pohodu na nešto što mu ne pripada. Ako tajno oružje postoji, ono prema Teslinoj želji pripada srpskom narodu. No, ako ga nismo iskoristili da se odbranimo 1999. znači da postoji samo u mašti autora i našim snovima u kojima želimo da smo jači, bolji, veći i značajniji. No, nismo.

Možda neke tajne ipak treba da ostanu daleko od svetskih očiju. Za neke tajne, najsigurnije je da ih monaške oči nadgledaju, čuvaju i možda zauvek zaključaju.

1 thought on “Teslina pošiljka Vanje Bulića

Leave a Comment