Dvadeset srpskih podela Dušana Kovačevića

U Srbiji postoji pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima i rat 

 

Proslavljeni srpski dramski pisac Dušan Kovačević uspeo je da na nešto malo više od 200 stranica knjige ” Dvadeset srpskih podela ” detaljno i tačno opiše svaku od njih. Jedini narod na svetu koji se množi deljenjem – to smo mi, te stoga počnimo od prve podele, a to je, razumljivo podela na nebeske i ovozemaljske Srbe. Zašto ” nebeski ” narod svakodnevno, neprimereno ružno i bučno zloupotrebljava svoje Nebeske pretke nikome nije jasno pa ni Ovozemaljskim Srbima. Jedno je sigurno – podele će nam doći glave i ( ovo malo ) preostale pameti. Ovom rečenicom, Kovačević završava svako poglavlje tj. svaki pojedinačni opis određene podele.

 

Šta u ovom trenutku smemo napisati o podeli na Čuvare Kosmeta i One koji bi ga ovog momenta prodali – predali za šaku dolara. Kovačević lepo navodi da je srpsko nestajanje sa Kosmeta počelo odlukom onog kaplara koji je docnije avanzovao u maršala naroda i narodnosti o zabrani povratka Srbima u svoje kuće posle Drugog svetskog rata, i sledstveno tome odlukom da se njihove kuće i zemlja podele Albancima, većinom pristiglim iz Albanije. Papir o predaji zemlje ne može potpisati niko normalan i moralan. A ako i ima nameru da potpiše valjalo bi spremiti aneks ugovora kojim poklanja i svoju kuću i sve što ima jer mu to otprilike dođe na isto. Kako bi rekla rano preminula književnica koja je rado boravila na Kosovu Ana Radmilović, parafraziram davno pročitane reči:  ” Mi nismo svesni kakvu smo zemlju dozvolili da izgubimo, ta ona je Mediteran, plodno tle gde uspevaju limun i smokve i gde je nebo nestvarno plavo. ” Boris Malagurski je objavio jedan video klip pod nazivom ” Razgraničenje ” kojim valjano dokumentuje, analizira i nudi rešenje čak i na albanskom jeziku što je nezapamćeno dirljiv gest koji, ubeđena sam oni što budu odlučivali tamo u belom svetu i Beloj kući neće razumeti. S druge strane, ako je 1389 izginulo sve čestito i valjano, znači da smo mi potomci ne tako hrabrih Srba, te smo ovo sve možda i zaslužili. Pisac se čudi kako novoj srpskoj patriotskoj buržoaziji nije palo na pamet da Kosovo brane novim fabrikama i preduzećima koje će otvoriti tamo Dole, a ne Ovde u Beogradu gde iz udobnih ofisa ” srbuju ” i upravljaju iz zgrada kupljenim na većinom nameštenim tenderima. Sve je prolazno, samo su taština i licemerje večni.

Pored ovoga, delimo se i na patriote i izdajnike. Ako nekome ne možemo pronaći nikakvu konkretnu grešku ili manu, a želimo da ga eliminišemo iz svog privatnog ili javnog prostora dovoljno je da kažemo da je – izdajnik! Da je izdao zemlju, narod, istoriju, tradiciju, veru..Sasvim dovoljno za degradaciju i poništenje. Preko noći izdajnici postaju patriote i obratno ali bez problema se smenjuju na stolicama, upravljačkim, direktorskim, vladarskim.

Racionalni Srbi su oni koji znaju da je dva plus dva jednako četiri, samo je pitanje da li ovakvih Srba ima? Ako ih ima, nema ih mnogo, većina je onih čiji odgovor na ovo pitanje glasi – ajde, bre da se dogovorimo jer činjenicu da je 2+2 = 4 doživljavaju tragično.

Monarhisti i republikanci su deo problema koji Mi imamo sa Nama. Ovaj sukob je doprineo da nas danas ima ovoliko koliko nas nema. U ovom delu primetan je neskriven antirepublikanski stav pisca što i ne čudi obzirom na njegovo članstvo u Krunskom savetu. Animozitet prema Brozu je lako uočljiv kao i opravdana kritika i čuđenje kako je moguće da je maršal i trostruki narodni heroj stolovao u Beogradu a kao austrougarski okupatorski vojnik je pucao na nas, da li je to još nekom narodu uspelo, nije zabeleženo ali mi, Srbi smo dokaz da je i to moguće. O kralju Petru retko koji srpski pesnik je pisao pesme, već je to učinio Edmond Rostan diveći se slici kralja ” kralj Petar ide, jer ići mora, preko busenja, stenja i gora ” na zaprezi koju vuku četiri vola kroz vrleti i blato povlačenja preko Albanije. Ali zato je o ” ljubičici beloj ” spevano na hiljade i hiljade pesama. Kovačević očito ne voli komuniste, i smatra da oni mogu biti iskreni samo ako su zaluđene kosmopolite. U skladu sa ovom podelom Kovačević postavlja jedno duhovito, rimovano pitanje:

Da li je moguće pronaći

Pravi put i Spas,

Ako su Oni i Mi

Protiv Nas?

O podeli na četnike i partizane nije potrebno trošiti reči. U knjizi je ta podela opisana kroz jednu tužnu priču o dva brata, jedan otišao kod đenerala a drugi na stranu onih koji su pored okršaja s Nemcima obećali i obračun sa kulacima, zelenašima i ostalim krvopijama, žalosna saga o njihovim grobovima i majci, priča je toliko tužna da ostavljam čitaocima da je pročitaju, prepričavanjem bih sahranila ionako sahranjene zlehude sudbine i četničko-partizanske podele.

Delimo se i na Oslobodioce i Oslobođene, Srbe i Jugoslovene, podunavske, posavske, podrinske, pomoravske Srbe, zatim Srbe u Kanadi, Srbe u Nemačkoj, srpske Srbe, kosovske Srbe, na one koji se prezivaju na IĆ i one na – ov, – ac, – ski, – ač itd.

Srbin ? S tim prezimenom? Nikad čuo za tako nešto. Malo je čudno što mu se prezime završava na – ER…Pre bi se reklo da je Mađar ili Čeh. A da nije možda Švaba?

Delimo se i na građane i seljake, gazde i raju, rođene i nerođene, muške i ženske Srbe, i pisac je uveren da sve ove podele mogu da nestanu, i da se svi kad-tad mogu izmiriti, samo će jedna nepomirljiva podela ostati – Gazde i Raja! Pisac je uveren da od bivšeg srpskog komuniste može biti gori samo novonastali, tokom ratnih i poratnih noći nikli – srpski novi ( liberalni ) ” kapitalisti “. Znaju srpski vladari da narod jedva krpi kraj s krajem jer šta našem čoveku više treba osim pola sveće, pakle duvana i hleba i slanine za sedam dana? Ta, navikao je Srbin na muku, osim ako baš nije neki namćor i razmažen čovek.

Podela na građane i seljake je vrlo zanimljiva obzirom na fakat da ako te Beograd nije priznao za Nekog i Nešto, ti ostaješ Niko i Ništa. Ne postojiš, i nije te ni bilo. Daleke 1910. godine Beograd je imao 89 876 stanovnika. Najstariji Beograđani tj. seljaci došli su pre stotinak godina. Pisac predlaže da se kod Bubanj Potoka sagradi bazen, a kod Geneksovih kula, postavi klavir pa ko želi da se doseli u Beograd mora da bude testiran. Ako ne zna da pliva, i ako ne ume nešto da odsvira, morao bi da se vrati u Zavičaj na elementarno kultivisanje za život u gradu. Firmom ” Krstić ” stižu novi stanovnici Beograda i mimoilaze se sa firmom ” Dugo konačište ” , familije Topalović, koja iz Grada odvozi u Zavičaj došljake u crnim kovčezima. Boce sveže planinske krvi penju se do Terazija, i u grčevitoj borbi da steknu neku garsonjeru ili suteren, i ne primete da ih je metropola samlela, uzela im planinsku krv, iscrpela i da će ih vraćati u Zavičaj u pomenutom crnom kovčegu.

Da zlo bude još veće, pored svih ovih podela, Srbin je podeljen i na samog sebe. Jedan Srbin, a dva čoveka. I taj čovek često priča sam sa sobom ” Šta mi je sve ovo trebalo ” i one pištaljke i udaranje u šerpe kad mi opet lekcije drže oni za koje je mislio da ih je oterao zauvek, a oni i dalje, nesmetano sa svojim legalizovanim bogatstvom lažno uzdišu nad sudbinom zemlje i napaćenog naroda.

Podeljeni smo, dakle oduvek i verovatno zauvek. Polovina na putu za Istok, druga polovina na putu za Zapad međusobno se optužujući, razume se – za izdaju. Za Zapadnjake je Istok povratak u prošlost , u prostore gde se smrkava u podne, a za Istočnjake Zapad je zlo gde ćemo izgubiti ime i prezime, saviti kičmu, promeniti veru i ako treba i pol ne bismo li se asimilovali .I nema veze što je Vuk Karadžić pisao da su nam Rusi dali džebane za jednu malo veću svadbu, i nema veze što u politici važi Zakon interesa , Srbin i dalje slepo obožava Istok ili Zapad.

Podele će nam doći glave, i ovo malo preostale zemlje.

 

fotografija preuzeta sa vebsajta Laguna, tekst nije reklama 

 

2 thoughts on “Dvadeset srpskih podela Dušana Kovačevića

Leave a Comment