Prikaz romana Luzitanija Dejana Atanackovića

Glupost zna da se glupošću 

najbolji postižu rezultati.

Svako glup poželi

da mu se glupost dvostruko vrati. 

Najvrednija i divljenja dostojna asocijacija na stogodišnjicu završetka Prvog svetskog rata koja se ove godine na razne načine slavila širom Evrope za mene bile su dve vaze koje su nemački vojnici napravili od granata u rovovima Zapadnog fronta. Prema mom mišljenju to je bio dokaz nadmoći umetnosti nad ratom i potrebom čoveka da kroz umetnost ostavi trag čak i u rovu! Sve do danas. Od danas mi je najvrednija i svakog poštovanja vredna asocijacija roman Dejana Atanackovića ” Luzitanija ” čija je radnja smeštena u period Prvog svetskog rata. Ovaj roman dokaz je da talenti bivaju otkriveni i nagrađeni. U podneblju koje je tako ” opterećeno dokazivanjem sopstvenog značaja, a tako posvećeno upropašćavanju svega što uistinu značaj poseduje “, ipak je epohalno što je jedan ovako ozbiljan roman isplivao na površinu, izvršio prodor do čitalaca i stekao popularnost.

Nije lako objasniti šta su tačno sadržaj i tema ovog višeslojnog alegoričnog, satiričnog i  fantazmagoričnog romana. Ne bih rekla da je to istorija koja je za autora sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti ” koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti “, već istorijska fantazija, alternativna istorija paralelnih svetova, utopija, matriks i mistika. Usuđujem se reći da je glupost preovlađujuća tema ovog romana. Glupost je bolest sveta. Pisac je ubeđen kako se razumu nikad ne suprostavlja ludilo nego upravo – glupost! Ludilo je samo jedno stigmatizivano stanje razuma, a sa druge strane razuma nalazi se glupost.

Primarna tačka iz koje proizlaze slojevi ovog romana jeste duševna bolnica u Beogradu  ” Dom za s uma sišavše ” koja je za vreme Prvog svetskog rata, pod upravom Dr Dušana Stojimirovića, postala država unutar države, izopštena teritorija sa jedinstvenim eksteritorijalnim statusom. U utočište ludila pohrlili su mnogi kojima je dojadila glupost rata.

Ludilo je zajedničko svim likovima ovog romana: Vasiliju Arnotu, taksidermijskom stručnjaku koji je za potrebe Jestastveničkog muzeja Srbije trebalo da izradi prvu srpsku dioramu, ser Tomasu Liptonu koji na čelu misije Crvenog krsta doprema hranu za pacijente duševne bolnice i usput učestvuje u spiritističkim seansama u kojima najpoznatiji tadašnji srpski medijum razgovara sa duhom još jednog junaka ovog romana – gospodinom Teofilovićem. Taj gospodin Teofilović je jedini srpski putnik-stradalnik najvećeg prekookenskog potopljenog broda – Luzitanije!

Jedan od najcitiranijih delova romana je potpuno izmenjen govor majora Gavrilovića kojim vojnike ne šalje u smrt već ih oslobođa dužnosti i šalje da otadžbini posluže svojim životima koje će nastaviti: ” Junaci! Jedan po jedan šmugnućete kud koji, i to tiho da vas niko ne čuje i ne vidi – a onda ćete nastaviti da živite…Vama, junaci, želim da osvetlate obraz naroda tako što ćete izučiti korisne škole, stvoriti dobre porodice i zauvek se kloniti vojske i ratovanja! ” Kakva izvrnuta prošlost i stvarnost preokrenuta na stranu razuma! Roman obiluje ovakvim apsurditetima, maštarijama, možda bi se moglo reći i priviđenjima, a modernim rečnikom kazano – tripovima. Tripovima koji služe da srozaju glupost i skinu je sa trona kojim vazda vladaju mentalna anoreksija, bunilo i blesavost. Naročito na ovim prostorima, rekao bi pisac.

I gospodin Teofilović će stići u Beograd, u duševnu bolnicu koja će dobiti naziv broda na kojem je nastradao – Luzitanija. I tamo će dospeti podzemnim putevima, krećući se kao ” blatnjav čovek ” kroz mrežu rovova Zapadnog fronta. Biće to pravi silazak u Had koji će ovaj mrtvac preživeti ne skidajući prsluk za spasavanje. Njegov prolazak kroz rovove neobično je normalan kao i opsesija grobnicom koju nikada neće uspeti da sagradi jer će isto tako neobično normalno postati pacijent Luzitanije u Beogradu.

Atanackovićeva leksika je raskošna, neverovatno bogata. Rečenice su složene, neke zauzimaju i po pola stranice! U takvoj leksici, koja da biste je razumeli zahteva apsolutnu koncentraciju, vidljiva je sva piščeva erudicija i znanje iz različitih oblasti ljudskog duha, a  samim tim automatski je razumljivo zašto je ovaj, debitantski roman dobio Ninovu nagradu! Njegovu naraciju tvore činjenice i pseudočinjenice, dokumentarna i pseudodokumentarna građa, ironija, gorki pesimizam.

Čitajući ovaj roman nećete proniknuti u to šta su činjenice, a šta mašta pisca, čak i ako uložite napore. Zašto se junaci smanjuju i ulaze u drvene kutije, zašto imaju životinjske glave, zašto su tako čudni i ludi, i jesu li uopšte ludi, svaki čitalac moraće sopstvenim umnim naporom doći do odgovora na dileme koje postavlja ovo remek – delo.

U ludilu su sažeti svi nataloženi strahovi čovečanstva, pa i onaj najstrašniji strah, pritajen u svakom od nas, strah od znanja da u svakome od nas obitava po jedna životinja. ” Procentualno, a to kažu odgovorni istraživači, psihijatri, kriminolozi, antropolozi – životinja čini bar sedam osmina našega bića…ona se celoga života mora kriti. Njeno je skrivanje to što uobičajeno zovemo ‘ biografijom ‘ “. A čovek nije ništa drugo do zbir upotrebljivih delova.

Pacijentima beogradske duševne bolnice tj.samostalne republike Luzitanije tadašnje društvo odredilo je ulogu beznadežne neproduktivnosti, i zato je strah od ludila postao veći od straha od smrti. U ludnici su jer ih je društvo proglasilo beskorisnim i slabim. Moderno društvo okrenuto je napretku, prozvodnji i ratu a onima koji su drugačiji tu nema mesta. Knjiga obiluje gorkim konstatacijama o modernoj civilizaciji koja ludilo vekovima hapsi i tamniči, dok istovremeno glupost raskošno slavi. Luzitanija, država ludih se rodila bez istorije, i utemeljila se stigmom bolesti. Ljudi u njoj žive od tuđeg straha. Paradoksalno, bolesni ljudi na nevelikom tlu države Luzitanije postoje ne bi li se svet zaštitio od njih.

Bez obzira ko stvara državu, razumni ili ludi, ta država proizvodi neviđenu količinu gluposti. Kakvu je glupost načinila jedna mala država na Balkanu saznajemo na str. 142 a neki od nas su to oduvek i znali. Da li ovaj roman može da zaustavi nastavak navale gluposti u funkcionisanju te države, ostaje nam da vidimo. Nažalost, mislim da ne može jer :

” Neoboriv njen je dokaz, za koji

staje pred svaki skup,

taj da je glupost uvek u pravu jer

svako pre il’ kasnije ispadne glup.

 

Kad nabuja i nadvlada, njoj

odgovora nema ni leka,

jer se po glupoj prirodi svojoj,

širi i narasta doveka. ”

 

 

 

 

 

* diorama – raznovrsni prividi i scene života ljudi i životinja, što se pred očima posmatrača, u muzeju ili svrhovito sazidanom paviljonu, čine gotovo stvarnim, i zaustavljenim u vremenu.

Leave a Comment