Hajde de, odrastite!

Jednog vrelog dana na obali Bodenskog jezera, u julu privukla mi je pažnju jedna sasvim obična porodica. Otac, majka i devojčica uzrasta verovatno šest godina. Počastili su se ukusnim sladoledom, što uostalom čini većina ljudi na obali, onda kada je vreo dan, onda kada je ipak bolje potražiti hladovinu. Debelu hladovinu.

I kućni ljubimac, pas jazavičar kostrešio se pored njih, isplaženog jezika. Jer devojčica nije primetila du mu je povodac prekratak, te zbog toga ne može da se domogne hladovine! Pre nego što sam zaustila da nešto kažem, reagovala je majka sa razumnim predlogom: ” Možda bi bilo bolje, ako bi Boni sklonila sa Sunca? ”

Odrasla osoba bi prepoznala da je ovaj predlog bio samo poziv da se nešto uradi; šta više bile su to pristojno upakovane fine reči bez naredbodavnog tona. Ali jedna šestogodišnja devojčica ne poznaje na takav način izrečene formulacije ( a ni mnogi odrasli ) i ne reaguje kako bi se očekivalo. Dugo se durila da bi na kraju,  gunđajući, odvukla Boni u hladovinu. Ali kada se nakon nekoliko minuta zaigrala, opet ne primetivši da je Boni na Suncu, majka nije ništa rekla. Kao odrasla osoba koja je jednom nekog nešto ljubazno zamolila, to ne želi da učini i drugi put. Nisi me poslušala, umišljaš da ti naređujem, buniš se, nerado obavljaš neophodni zadatak – tvoja odluka! Ne mogu ti kao neki lekar prepisati kako da se ponašaš!

Ili je ipak zadatak roditelja da oblikuje detetovu ličnost i utiče na ponašanje upravo tako što će ga uputiti na ispravni način reagovanja na molbe ili zašto to otvoreno ne reći – prepisati taj oblik ponašanja kao poželjan recept .

U našem društvu, granice između mladih i starih nisu tako rigidne kao nekad. Pravila koja definišu granice šta bi čovek u određenim godinama trebao, a šta nikako ne bi trebao da radi su sasvim nejasna. I to nije a priori loše. Ali ovo ne znači da treba da se ponašamo kao da starosne razlike ne postoje, kao da razlike u generacijama ne postoje, i kao da možemo svakom da se obratimo ” kao da smo sa njim zajedno čuvali ovce “. Ima narod adekvatnu izreku za svaki društveni fenomen.

Naročito je uočljivo kada odrasli počnu da se ponašaju kao tinejdžeri. Kao jedan moj 50-godišnji poznanik koji je nedavno počeo da radi u firmi gde je okružen mladim ljudima. I odjednom ga više nisam viđala u elegantnim odelima već samo u dukserici sa kapuljačom i hipster supermodernom bradom! Stvar ukusa, naravno. Ali na toj novoj odeći kao da piše: ” Ja sam sada kao i vi, nisam još za staro gvožđe. ” Nije li to smešno dodvoravanje? On to ne oseća već ” obogaćuje ” svoj rečnik izrazima koje koriste mladi, slengom. I ne primetivši čuđenje svoje klijentele, on više nikom ne persira, baš kao što to mladi ljudi rade. Zašto je on angažovan u ovoj firmi? Zato što ima iskustva više nego te mlade kolege, zato što ima znanje, i što, evidentno pripada drugoj starosnoj grupi od koje mladi mogu nešto da nauče, a ne da se on transformiše u njihov oblik postojanja, odevanja i načina rada.

Ili, uzmimo sasvim drugi primer: na književnoj sceni gotovo cele Evrope popularno je lako štivo tzv. čiklit. I mene ne čudi kada mlade žene pišu takve romane, nego me čudi kada to čine starije žene, u petoj, šestoj ili sedmoj deceniji. Dohvatile se pera, neko im rekao kako dobro pišu i ne prestaju da štancuju ” ljubiće ” kao da u predškolskom uzrastu nisu čitale bajke. U takvim romanima sve pršti od strasti, divljeg vođenja ljubavi, uzdaha, zaklinjanja na ljubav do smrti. Neretko su im lica puna botoksa, nisu u stanju pravilno i prirodno da se nasmeju, a da ne govorim da sve imaju istog zubara koji im je namestio iste snežno-bele zube.

Znamo svi šta je ljubav, zar treba da nam crtaju romantične pasuse u kojima svi traže idealnu ljubav kao da to postoji. To je lako štivo, i to one dobro znaju. Da umeju, pisale bi i na druge teme. Bitno da imaju čitalačku publiku koja sve to “guta ” , a kako i ne bi pored tolike napadne reklame. A tek da ne pominjem one dame ( u određenim godinama ) koje odbijaju da ostare, koje odbijaju da budu žene svojih godina, oblače mini suknje i ne primećuju koliko su tragikomične voštane figure.

A tek glumci, pevači i ostali estradni delatnici, u godine zašli, da se ne izrazim pežorativno ” ocvali ” koji presađuju kosu, voze motore i pokazuju znake pedofilije, bez ikakvog stida. Ko želi da bude u njihovom društvu? Da li je baš sve u novcu i u prokletoj želji da se bude primećen. Da li je moguće da svi jure slavu? Hoće li mlade devojke zauvek vući za rukav tzv. VIP uspešne kako bi osetile delić slave? Bolje da obustave tu trku, i da ne traže društvo onih koji ne priliče njihovoj mladosti.

Roditelj ima tu moć da kaže: ” Skloni tog jadnog psa sa Sunca! I to odmah! ” Ako to propusti dete neće nikada odrasti, i može mu se kasnije dogoditi da sa 50+ godina počne pisati bljutave ljubavne romane ili zaposliti u firmi gde će klijenta pozdravljati sa: ” Baci kosku! ” Što ne ide, ne ide!

Zahvalna sam svojim roditeljima što nikada nisu doživeli ” drugu ” mladost, pokušavali da se približe mom društvu ili upadnu na žurke izigravajući drugare onima koji mogu da im budu deca. Ostali su primer dostojanstva i smernosti.

Svi znamo te čuvene izjave: ” Nisam imao dovoljno autića kao dete, e sad cu da kupim kabriolet, pa skuter, zatuim Audi, onda BMW, potom jedrilicu i drona. Prijatelju, možeš da kupiš i avion ali ostaćeš nezadovoljni dečak, neodraslo dete u odavno zrelom telu. O, apsurda. O, taštine. Želje i težnje ka posedovanju bilo čega pa i znanja iz knjiga, imaju tu uvrnutu tendenciju da na kraju postanu – taština.

Ne kažem da odrasli treba da se predaju godinama, naprotiv! Treba da ostanu vitalni, ali sa svešću da im neke stvari ne priliče, i u očima okoline čine urnebesno odbojnim. Istovremeno shvatam da oni sebe doživljavaju super cool osobama u stilu ” baš smo slatki, šta nam fali ” , nama se ljudi dive! Da, javno im se dive ali da li i kada oni okrenu leđa? Jesu li sigurni da ih iza leđa ne časte komentarima: izlapeli starac, botoksirana milfača kojoj su vrane popile mozak, i da ne nabrajam dalje. Imaju oni odgovor i na to, nije bitno šta se o nama priča, bitno je da se priča, i da smo primećeni. A biti primećen je glavni postulat 21. veka, i bojim se da nam još gore sledi..

 

Hajde de, odrastite! Već jednom!

 

Što ne ide, ne ide.

 

* Tekst je analiza društvenih pojava u Evropi, nikako kritika ili kuđenje određenih ličnosti. Te ličnosti su svuda oko nas, i samo su navedene kao primeri.

 

2 thoughts on “Hajde de, odrastite!

  1. Odličan tekst. Poučan, pre svega. Poznajem jednog “dečaka” koji ima pedesetak godina i koji se oblači kao mladić i priča slengom. Jednostavno, nije odrastao.
    Ljubavne romane čitaju devojčice i mlade devojke. To su oni “ljubići” u kojima zaljubljeni žive do kraja života srećno i u ljubavi, a prethodno su prikazane i neumesne scene seksa i raskalašnosti.
    Mogu da čitam “čiklit” romane koje piše Sofi Kinsela, jer su pre svega duhoviti. I Džodžo Mojes se možda svrstava u čiklit pisce ali ona se ipak mnogo, beskrajno mnogo razlikuje od “kraljica ljubića”. Sve u svemu, razumemo se odlično 🙂

Leave a Comment