Razgovor đavola i pisca

– Pišeš kao da će to neko čitati. – zlurado se osmehnu i sede baš na piščevu tastaturu.

– Skloni se s mog rukopisa, đavole! – uzvrati pisac. I pored naredbodavnog tona, zvučao je nemoćno.

Đavo u odelu otmenog gospodina, sedi na tastaturi i nema nameru da ode. Izgleda majušno kao da se neki odrasli muskarac trostruko smanjio, toliko je patuljast da se komotno može smestiti u neku od onih kutija iz Atanackovićevog romana ‘ Luzitanija ‘.

Ispruživši svoj unakaženo dugački nos, nečastivi, ne pitavši za dozvolu zaviri na ekran kompjutera. Tako je i došao, i bezobrazno seo na nečiji privatni posed. Nepozvan.

– Ha,ha,ha. – silovitošću tornada se zacereka i nastavi. – Pa, na ekranu nema ništa! O kakvom to svom ” rukopisu ” govoriš – poentirao je repati stvor.

– Imam ideju, i čekam da je oblikujem pa ću otkucati prvo poglavlje. – odlučno odgovori pisac, i pokuša da odgurne mangupa sa tastature.

– Hej, ne guraj me! Okej, skloniću se pa da vidim šta ćeš napisati. Garantujem da nećeš moći ni da počneš, a i ako počneš, nećeš biti zadovoljan, i na kraju ćeš sve obrisati. Hoćeš da se kladimo? – pruži mu dlakavu ruku i prostreli zakrvavljenim očima.

– Ti si zao! Ne kladim se sa bestidnicima kao što si ti.- zavapi pisac, sada već vidno uznemiren.

– Možeš o meni misliti šta ti je volja ali mnogi ljudi me često pozivaju u svoje društvo, čak žele moju pomoć, opredele se da profitiraju koristeći moje savete. Ja znam šta ljudi vole da čitaju, mogu i tebi dati nekoliko korisnih predloga, možda posle toga smisliš i naslov. – nasmeja se grohotom nevaljalac i udobno se smesti u fotelju pored prozora ali ipak tako da može i dalje pisca gledati pravo u oči.

– Ni u snu! Odlazi nečista silo od mene, idi već jednom! – pisac deluje bespomoćno ali ostaje dostojanstven.

– Ah, lutko moja, što si tako nepristupačan? Ja želim da ti pomognem. Evo na primer nečeg što bi ti moglo koristiti: Ubaci scene sa što više krvi, đavolske scene. – smeje se kao mahnit i nastavlja. – I obavezno scene divljeg seksa, pokvarenih namera, jedno ubistvo i neostvarenu ljubav, i cak- cak, napisao si roman. – završi đavo.

– Moja namera nije da zabavim ljude, niti da ih zbunjujem ili plašim. Ja želim da pišem o bitnim temama, filosofskim dilemama koje muče čovečanstvo otkako je nastalo. O nedokučivim uglovima ljudske duše, o nepojmljivom i nerazjašnjenom. Zašto postoji zlo, zašto ljudi donose pogrešne odluke, da li se čovek može odupreti tamnoj sili? – nadahnuto govori pisac, i ne shvata zašto je uopšte stupio u razgovor sa Luciferom. Trebalo je da ga ignoriše, i on bi otišao.

– Da li se može odupreti tamnoj sili? Odmah da ti reknem, ne može! – nasmeja se kao blesav i nastavi da se izmotava. – To što ti nameravaš da napišeš, odavno je napisano. Misliš da možeš da budeš novi Hemingvej ili Balzak?

– Ja to niti mogu, niti želim. – skromno će pisac. – Pisanje je važno za proces samospoznaje. To čuveno ” Spoznaj sebe ” je najvažnija stvar koju čovek mora da uradi u ovozemaljskom životu. – samouvereno odvrati pisac.

– Kakva budalaština! Zar ne poznaješ sebe? To znači da si glup ili lud? – zlobno će Lucifer.

– Pisanjem se prenose misli, tako one dopru do nekog, i tom nekom pomognu da reši dilemu. – odgovori pisac ne obazirući se na uvrede.

– Pazi da me ne ubediš da je razlog tvog pisanja pomoć ljudima. Lažeš! Pravi razlog je taština. Težnja da se piše i intencija da se bude nazovi mudar i navodno prenosi mudrost je taština! – vrag poče da viče.

– Nisam sujetan. – mirno uzvrati pisac. – I ne želim slavu, hoću da pišem jer uživam u tome, to je moje pozvanje.

– Ma šta mi napriča?! A, šta je bilo onomad kad si obrisao četiri poglavlja jer ti je jedan važan pisac napomenuo da nisu dovoljno dobra! Prepravljao si i prepravljao i prepravljao, i u trenutku kad više nisi mogao da prepoznaš svoj rukopis, sve si obrisao, zar to nije sujeta? – ne odustaje đavo.

– Naravno da nije! – uzviknu pisac. – To je rad na sebi, težnja da se bude bolji, razumno prihvatanje kritike.

– Izvini, nisam znao. – skiči đavo i nastavlja. – A ni slavu ne želiš? A juče si čitav dan čekao poziv onog novinarčića što je obećao da će te intervjuisati. I grizao si nokte u iščkevivanju poziva za prvo TV gostovanje, a ne želiš da budeš primećen, jel?

– Grešiš đavole! – dreči sada i pisac. – Dajem intervjue jer me ljudi traže nakon uspeha mog prvog romana, žele da čuju pametne reči.

– Smatraš sebe pametnim, i širiš mudrost, opet taština! – reče đavo pa obliznu gornju usnu, i nakrivi levi rog. – Pa, kad si toliko pametan, što ne započneš sad drugi roman nego piljiš u taj beli ekran satima.

Zbog tebe ne mogu da počnem! – jauknu pisac. – Prvo si nekulturno seo na tastaturu, a potom si prešao na fotelju kao predsednik nevidljive vlade, i ne daš mi mira. Smetaš mi, došao si da manipulišeš, sa namerom da slomiš moja stvaralačka krila.

– Iju, sad sam još ja kriv. – reče đavo pa nakrivi desni rog. – Omršao si mali pišče i osamio se, pisanje ti je maska za usamljenost. Da imaš neki život ne bi ti pisao, nego bi negde uživao ili nešto praktično radio, u mesari na primer. Kladim se da ne znaš da napraviš ćufte.

– Moguće. Ali znam da napišem esej o ćuftama. Mali đavole sa velikim jezikom koji proizvodi samo prazne reči. – uzvraća pisac.

– Hahahaha. – smeh se razleže u piščevoj radnoj sobi. – E, sad si me istinski nasmejao, i zabavio. Moram priznati da si duhovit. Avaj, i pored toga, nikada nećeš imati velike tiraže, ne umeš, nemaš ‘ ono nešto ‘ što bi te izdvojilo od gomile od onih koji pišu, a ima ih oho ho, ne pitaj koliko.

– Tiraži su nebitni, sve dok bude postojala i jedna osoba koja želi da pročita ono što ja pišem, biću srećan.

– Ti si baš neki skroman piščić, da ne kažem neuspešan, na tu reč ste osetljivi. Ali, uzdrmao sam te, priznaj, priznaj. – navaljuje crveno- crna skurilna kreatura.

– To je tvoj posao, nagovaraš ljude da krenu u šetnju sa tobom. Ko sa đavolom krene u šetnju, ne vraća se više na pravi put. Nikada ništa ne stvaraš, samo rušiš ono što je neko mukom stvorio. – mudruje pisac.

– Jao, počeli smo i sa mudrostima. Jel to tvoja originalna misao ili si negde pročitao? Znam ja da Vi pisci volite i da plagirate pa se posle pravdate: Nisam ja ukrao ideju, on je ukrao moju.

– Sve što sam pročitao uticalo je na moj rad, ali dajem sve od sebe da moje pisanje bude originalno. Ako nekom moje pisanje liči na nekoga, žao mi je, možda smo u različito vreme imali iste ideje.

– Znao sam da ćeš tako odgovoriti. – pljesnu đavo dlakavim ručicama i klopnu kopitom o pod. – Umete vi da se odbranite. Opasna je ta Vaša rabota, skoro k’o đavolja. – orgazmički zastenja i zviznu usnama.

– Nemam od čega da se branim. Jedino, možda od tebe. – hrabro odgovori pisac.

– Poješće te taj nenapisani rukopis jer si toliko vezan za njega. On upravlja tobom, i tvojim vremenom. – neumoran je đavo.

– Pre nego što se to desi, ja ću pojesti tebe. – osokoli se pisac i zgrabi plastičnu viljušku preostalu iz posude nudli s pačetinom poručenih iz kineskog restorana, priđe đavolu i bocnu ga u nos. – Iš, Sotono!

– Upomoć, pisac me napada plastičnom viljuškom. Pomozite mi ljudi. – đavo ustuknu.

– Znao sam da si kukavica. – pobedonosno će pisac.

– Daleko od toga. Tvoja plastična viljuška je smešna, odlazim sada jer si mi dosadio, a imam još neka neodložna posla, moram danas da posetim još mnogo pisaca. Jednog što nikada nije objavio roman, jednog koji piše pet romana godišnje, ah jadno drveće koje strada da bi se štampale njegove knjige, i jednog sveže nagrađenog koji je umislio da je Kafka. Ali, vratiću se ja, vratiću se da vidim šta si napisao, pišče. – naglasi svako pojedino slovo u onom ‘ p i š č e ‘ . I ne, nisi mi dao valjan odgovor zašto želiš da pišeš. – napast ode vukući kopita, ode ne osvrćući se na ‘ propalog ‘ pisca.

 

Pisac zadovoljno protrlja ruke i otkuca naslov ” Kako sam pobedio đavola ”

 

6 thoughts on “Razgovor đavola i pisca

Leave a Comment