” Ja šef a ti nisi ” i ostala ludila

– Imam ja ovde već pet komada. Odabraću onu koja bude bila najbolja, ok? – nervoznim glasom reče gospodin K. Jako uspešna i bitna osoba, pa ćemo ga zato nazvati Šefom i Vlasnikom.

– Jeste li Vi upravo radnice nazvali komadima? To je tako mizogino, nedopustivo. Nemam ništa više da Vam kažem. – Alesija spusti slušalicu.

Nakon samo pola minuta zazvonio je telefon. Dobro poznat broj. Bio je to njen nesuđeni šef. Ipak se javila, iako je znala da će je sa druge strane zasuti bujicom reči.

– Sada sam stvarno ljut! Ja imam tri marketa sa 180 radnika, i odlično znam kako se pravilno postupa sa ljudima. Imam pravo da odaberem najboljeg. – grmelo je sa druge strane slušalice.

– I imate pravo da ih nazovete komadima. – smisleno odgovori Alesija. Avaj, još gore. Samo ga je još više izazvala, i u njemu probudila razjarenu zver.

– Pustite me da završim! – drčno odbrusi šef i vlasnik. – Vi meni ovde podmećete da ja biram žene tj. nove radnice kao parče sira i tretiram ih kao mašine. Vi ste drski, ovo što ste rekli je besramno. Sada sam stvarno, mnogo, mnogooooo ljut. – nije mogao da stane. Zar je veliki šef i vlasnik marketa ( i ljudi ) toliko povređen ili je proradila nečista savest kad je čuo istinu o sebi, iz tuđih usta. Zašto su ga par reči nesrećne radnice u potrazi za poslom, toliko uznemirile, kada je ionako neće primiti??

– Da, imate pravo da odaberete svoje radnike. Ja sam previše spora, već sam čula da ste me tako okarakterisali. – pokuša Alesija pomirljivim tonom. Ali, ne lezi vraže, gospodin K. se nije dao umiriti. Ta, koliki mu je taj ponos, samoljublje, punovredna slika o sebi koju niko ne sme da naruši?

– Ama, pustite me da završim! – besneo je i dalje. – Mi tražimo nekog ko će ovde ostati više od pola godine. A, Vi ste bezobrazni i ja sam jako ljut. – završi i prekide vezu.

Alesija je odahnula. Valjda je sada konačno zadovoljan kada je i on njoj spustio slušalicu, samo tako je mogla da ga se otarasi. Sada su ravnopravni, i šef/vlasnik je spustio slušalicu običnoj radnici/smrtnici. Gde to ide da radnica spusti slušalicu šefu? I još da vrši takve insinuacije umesto da se smeje njegovoj šali, i kaže da će sačekati da on odabere jednu od njih, tih komada, mislim žena.

Kako je moguće da nijedna od tih radnica ne postavi pitanje: Zašto kod njega retko ko ostane više od pola godine? Zašto je stalno u potrazi za radnicama a ima toliko kandidatkinja, komada? Baš čudno. Ali, nije netipično. Svuda je tako. U ovom vrlom, modernom svetu koji zahteva brzinu i pokornost. Potpuno se predajte poslu, zaboravite na zdravlje. Kakvi preventivni pregledi, za to se nema vremena. Kakva bolovanja, hoćete da rizikujete otkaz? Zar se usuđujete spustiti slušalicu potencijalnom šefu? Nikad od Vas ništa neće biti. Pomirite se sa sudbinom i idite, sadite baštu ili nešto slično. Ako Vas prime, naravno. Svuda ima šefova/vlasnika koji vrše selekciju, a kandidata/komada ima koliko voliš. Šefova je malo, komada je mnogo. Pa dobro izračunajte, i pazite da se ne preračunate.

I, šta sada Alesija? Ne možeš da se prilagodiš zahtevima surovog tržišta, tvoja diploma je jedna od onih koje ne donose hleb, došla si iz dalekog Sibira na Zapad. Tamo si menadžer, na Zapadu si ništa.

Svašta se vrzma po Alesijinoj glavi. Ponovo uzima telefon. Poziva prijateljicu iz Irana koja je u Iranu advokat, a ovde na Zapadu je, pogađate – niko i ništa. Zove se Selina. I pre nekoliko nedelja joj je predložila da postanu volonterke u srednjovekvnom selu Kampus Gali. Radi se o velikom projektu na kojem su angažovani brojni istoričari, antropolozi, etnolozi i zanatlije svih vrsta. Cilj je da se za pet godina sagradi selo koje će potpuno isto izgledati kao što su izgledala naselja u 9-om veku! Prihvatiće! Nema šta da izgubi, imaće mini platu i hranu, i naučiće neki korisni zanat.

***

Dan je sunčan, Alesija i Selina sede u drvenoj kolibi i pletu korpe od pruća. I zamislte, nema šefa nad glavom koji viče : Brže, brže. A, nema ni suparnica u vidu komada jer za ovaj ” posao ” se niko ne otima. U kolibi do njihove su stolari, već su završili crkvu od drveta, sve to sopstvenim rukama. Selom trčkaraju deca, igraju se drvenim igračkama. Nema plastike, ni mašina. Nema buke. Čak i kovači rade na stari način. Alesija želi da ih vidi, objašnjava i pita za put do te kolibice.

– Pokazaću ti gde je kovač. I ja radim ovde, pomažem mami u pletenju kožnih narukvica. – reče plavokosi Feliks, petogodišnji dečak. Ona se nasmeja i pođe za njim.

 

Polozaj pojedinih žena na radnim mestima odista podseca na onaj pocetni kapitalizam u Mancesteru, na romane Carsla Dikensa, prvobitnu akumulaciju kapitala kada su žene bile iskoriscavane kao radna snaga, skoro pa besplatna. Za mnoge, 21. vek nije doneo epohalnu promenu, i dalje su deo lumpenproletarijata.

 

*** Tekst inspirisan suprotnostima ere liberalnog kapitalizma i srednjeg veka.

Kampus Gali stvarno postoji, sve ostalo je izmišljeno ali može biti istina. Mizogine opaske su postojale, i postojaće…

Leave a Comment