Veliki juriš – prikaz romana Slobodana Vladušića

Kako piše na naslovnoj strani – to je roman o ljudima koji su se vratili iz zaborava. Junaci ovog romana su naši preci, ljudi koje je krasila epska hrabrost i ljubav prema otadžbini.

Šta je veliki juriš? Da li je to samo proboj fronta, delo davnašnjih junaka ili je poziv onima koji bivstvuju u ovom istorijskom momentu.

U rano proleće 1916.godine, srpska vojska se oporavlja na Krfu pa tako i glavni junak poručnik Miloš Vojnović. Smešten u vilu Ahileon gde se nekada odmarao nemački kajzer Vilhelm. Tela su im u letnjikovcu cara zemlje protiv koje se bore, kakva ironija, a duše su im u Srbiji. Glavni junak tu upoznaje atraktivnu holandsku bolničarku Fani de Grot i postaje očevidac samoubistva jednog srpskog majora. Sledi napeta potraga za nestalim pismom u kojem major optužuje Vojnovica ali ovaj ne zna tačno za šta jer mu je sećanje ugašeno. Ne moze cak da se seti ni lika svoje supruge. Njegova sudbina prepliće sa putevima vojvode Vuka, majora Kalafatovica koji je bio velika obaveštajna nada – nikad opušten, uvek u službi, nikada pijan, iako je za potrebe službe umeo i da pije, potporučnika Krakova koji je više voleo da priča o sebi i svojim ljubavnim doživljajima nego o Makenzenovim haubicama. U ratu se jedino računa vernost prema kralju i državi, dok za vernost supruzi ili verenici te niko ništa ne pita, uveren je Krakov. Galerija likova je impresivna, tu je i Smeško koji sivilo ratne svakodnevnice tera tako što se smeje ” kao lud na brašno. ”

Vojnović nosi crne rukavice koje uvek izgledaju kao da su nove, čitalac i ne sluti čemu te rukavice služe i zašto su predmet pažnje. On luta ulicama Krfa, u kafani Gambinus naručuje nemačke kobasice i nemačko pivo, opet ironija istorije. Grčki dečaci trče i pozivaju oficire kod svojih majki ili sestara, jedino Vojnović odlazi na čašicu razgovora, i nista više. Potom ucestvuje u borbama na Kajmakčalanu, da bi se obreo u kabareima Soluna gde nastupa 10 perverznih patuljaka i gde dolaze oficiri saveznickih vojski u potrazi za zabavom, predahom od rata.Tamo ponovo sreće Fani de Grot, a za petama mu je misteriozni bugarski oficir Ivan Osterlin koji se ponekad predstavlja kao engleski novinar a mozda ima i vise identiteta. Niko ne zna ko je on, osim Fani de Grot, a možda ne zna ni ona. Čitaoca golica kakvu tajnu krije Fani de Grot, zašto su muškarci tako ludi za njom, a koga ona voli iznad svega, i zasto je destruktivna…

Glasovi iz magle daju poseban pečat ovom romanu, zatim motivi sećanja, simbolizam i mistika su vanredni. I to se ne može osetiti samo kroz stranice ovog romana o junaštvu ali i kukavičluku.

Priča je veoma duboka i smislena. U romanu se naslućuje vreme u kome bugarski oficir nije bio ” negativac “. Ivan Osterlin zato nije simbol esencijalnog zla jer postoji nešto sto prethodi tom zlu, nesto sto ga je izazvalo. Razliciti likovi, razliciti ljudi, reaguju na rat na razlicite nacine. Neki vrište od bolova, a neki ne dozvoljavaju sebi čak ni da se onesveste. ” Postoje dva rata ” kaže autor, ” jedan koji se pamti i drugi koji se zaboravlja. Zato postoje i oni koji stišću zube i oni koji jauču. Prvi rat pamte, drugi ga zaboravljaju. I jedni i drugi, međutim, u ratu ginu. ”

Recimo, srpski dobrovoljac koga u romanu znamo samo po nadimku Amerikanac nikome ne može da objasni zasto se vratio iz relativne američke udobnosti i stupio u blatnjave, hladne rovove u kojima se bori za Srbiju. Kaže da ce razlog otkriti kad stupe na tlo domovine ali time zavarava svoje drugove, a i sebe, jer cak ni on sebi ne moze objasniti sta ga je to vuklo da se bori za Srbiju..

U ovom romanu bitan je motiv časti ali i ljubavi. Seksualne scene su me iznenadile u pozitivnom smislu. Do sada nisam procitala uzbudljivije opise požude muškog i ženskog tela u ratu kao ni čežnju za poginulom suprugom.

Do samog kraja je napeto, ne znamo cemu služe one crne rukavice, ne znamo da li ce antiheroj bugarski oficir biti likvidiran ali znamo da dobrovoljci ceznjivo upiru poglede ka Srbiji do koje ih moze odvesti samo jedan veliki juriš. Vreme je da se vrate. Oni koji su mnogo bolji od nas danas. Oni, izbrisani.

” Bilo je vreme. Bilo je vreme da se vratimo. Mi, izbrisani. Stavio sam pištaljku u usta i zapištao. I onda sam bacio pištaljku u rov, prekoračio grudobran i viknuo:
” Juuuuuuriiiiiiiiiš! ”

Opstanak i svoje danasnje postojanje dugujemo njima – Soluncima! Slava im i hvala, a hvala i S. Vladusicu na ovom istorijskom trileru sa primesama mistike. Ninova nagrada je najmanje sto za jedan ovakav roman genijalnim umom pisca napisan kao zagonetka moze da dobije.

” Ima jedan trenutak, na frontu, kada se sve utiša. Tada se čini kao da su rovovi sa druge strane prazni i da se može promoliti glava. Ali onaj ko to učini dobija metak u čelo. Tišina u miru i tišina u ratu nisu iste tišine. ”

” Jedan francuski oficir objasnio mi je pravila igre..on veruje da će u budućnosti doći vreme kada će Nemačka i Francuska zajedno da grade jedinstvenu Evropu. A ne, kao sada, da se bore za nju.”

Leave a Comment