Aleksandar od Jugoslavije Vuka Draškovića

Vuk Drašković je jednostavno Vuk Drašković. Pripovedač bez premca i bez prazne knjige. Svaka je dubokomislena, dubokosmislena i otrežnjujuća.

Najnovija knjiga – o kralju koji je sanjao Jugoslovene. O viteškom Aleksandru Karađorđeviću Ujedinitelju. Ne, ovo nije oda jednoj ličnosti, koju Drašković smatra najvećom figurom balkanske istorije, ovo je čist istoriografski prikaz Aleksandrovih poduhvata i stremljenja od osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sve do tragedije u Marselju. Moguće je da se zbog suvoparnih istorijskih podataka roman nekima ne dopadne, ali čitalac koji želi da pronikne u namere i ličnost kralja mora biti spreman i na suve činjenice.

Svakako, ovi fakti su dopunjeni izvanrednim dijalozima kralja sa važnim ličnostima i saradnicima kao i odličnim pronicanjem u unutrašnju borbu vladara u turbulentnim vremenima. Drašković postepeno i maestralno gradi lik kralja , velikog vojskovođe čijim se podvizima poklonio čitav svet.

Kralj je prikazan kao odlučan čovek, čvrstog karaktera, večito zamišljen i u brigama. Nervozan, pali cigaretu za cigaretom i razmišlja. O čemu naš kralj toliko razmišlja? Da li je pobeda ako je ako si pobedio u svim ratovima, a Srbija je biološki, na umoru? Da li stvaranje Jugoslavije grandiozno delo ili još grandioznija zabluda? Jer kralj je mogao stvoriti Jugoslaviju ali nije mogao Jugoslovene. ” Jugoslavenstvo je ogrtač, a nacija košulja. ” rekao mu je Ante Trumbić. Dete je dobilo tri imena, ima tri oca i tri majke, ne zna se čije je. Jugosloveni se sjedinili, a država im se ne zove Jugoslavija. Ujedinili su se pobednici sa pobeđenima, ćirilica i latinica, krst sa polumesecom.

Suočen sa optužbama da je grobar svetosavlja, Aleksandar biva očajan: ” Grobar čega? Srbi su valjda Hristovi sledbenici, kao i rimokatolici i protestanti. ” Vladike povlače znak jednakosti između vere i nacije, propovedaju da niko ne može biti Srbin ako nije pravoslavac. Aleksandar se ne ustručava da vladikama saspe sve u lice. Kada patrijarh odbrusi da ne želi vatikanski kalendar Milutin Milanković mu kaže: ” Moj kalendar nije ni gregorijanski ni vatikanski, nego moj. Gregorijanski kasni za jedan dan u tri hiljade godina, a moj kasni za jedan dan u tridedet huljada godina. I, ako niste znali, ja sam Srbin i pravoslavac. ” A patrijarhu se omače: ” Mi ćemo slaviti Božić i u maju, samo ne kad i Hrvati. ” Kralj Aleksandar se hvatao za glavu, govorio da je njima mržnja vrhunska vera, i da može da porodi jedino mržnju, još veću koja će nas sve zajedno, i vatikance i svetosavce sagoreti.

Jugoslaviji su bili potrebni mostovi, a ne dinamit ispod njih. To je, nažalost shvatao samo Aleksandar i nekolicina umnih ljudi oko njega.

Aleksandrova Jugoslavija je prilično anarhična, neuređena, godine i godine su potrebne da se narod opismeni ali kako se boriti protiv mentaliteta? U Skupštini Srbije je jedva usvojen zakon o železnici. Gotovo polovina poslanika je govorila kako je to zakon protiv svetosavlja, zlo sa jeretičkog zapada, u lokomotivi voza sedi đavo, a dim će Srpkinjama ubijati decu u utrobi. Koliko je decenija potrebno da se iz navika protera Azija?

Čitalac ne ostaje ravnodušan na Aleksandrove uzdahe i žalopojke. On moli Francuze da mu vrate samo one invalide koji imaju noge, jer konja za invalide bez nogu Srbija nema. Za sebe kaže da mu je krv plahovita, i da mora da poneđuje sebe, da mu je glava na panju i čeka sekiru.

” Čuvajte mi Jugoslaviju ” – čuvene su reči. No, kralj ih nikako nije mogao izgovoriti. Tri kuršuma su mu raznela grudi i on nije mogao ništa reći. Ali rekao je nešto slično. U Parizu 1921. uoči komplikovane operacije kada je sastavio i testament. Tada je knezu Pavlu uputio ove reči: ” Sve i da nismo morali da stvorimo Jugoslaviju, sada smo dužni da je čuvamo i sačuvamo. Jer, ako bi se raspala, oči bismo jedni drugima vadili. ” Mi živimo to proročanstvo, kaže Drašković.

Nije to bilo samo moranje, Aleksandar od Jugoslavije je želeo i verovao u Jugoslaviju. Od početka se susretao sa velikim preprekama. Na mirovnoj konferenciji u Parizu 1918 niko nije želeo da prizna Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Niko. Led je probila Norveška, a potom Amerika Vudro Vilsona! Vilsonova supruga Edit je bila prijateljica sa Blanš Ulman, milijarderkom, udatom za Milenka Vesnića, srpskog emisara u Parizu. U Beogradu su je zvali ” luda Amerikanka ” Ona je kod Edit Vilson uporno i diskretno agitovala. Vudro Vilson čestita kralju Aleksandru i kaže mu da sad mora da stvori i Jugoslovene kao što su oni u Americi, iako su sa svih krajeva sveta, svi Amerikanci.

E, to je bilo već teže. Stjepan Radić je uporno insistirao na dualnoj konfederaciji. Aleksandra je bolela izdaja zapadnih Srba odn.njihovog vođe Svetozara Pribićevića koji se jednom na trgu u Zagrebu razderao: ” Aleksandre, javi nam koliko košta vaša krv prosuta na Kajmakčalanu i Solunskom frontu, pa da vam je platimo i da ućutite “.

Najtananiji delovi knjige su Aleksandrovi dijalozi sa vajarom Ivanom Meštrovićem koji je samokritičan Hrvat te otkriva Aleksandru da on prvo mora prvo upoznati Hrvate pa ih zavoleti ili ne zavoleti, i da Hrvate karakteriše to što ni oni sami ne znaju šta žele. Aleksandar je verovao samo trojici ljudi: Živojinu Mišiću, knezu Pavlu i Ivanu Meštroviću.

Kraljica Marija je portretisana kao savršena supruga koja je srpski narod prihvatila kao svoj. Zvali su je Minjon, bila je lepa i veoma onrazovana. Marija i Aleksandar su se venčali iz interesa i to se nije krilo. Svog muža je upoznala tek na medenom mesecu na Bledu, gde je odmah razumela da je nije udata za ljubavnika, nego za vojnika. Pružala mu je nežnost, putovala sa njim, oblačila jednako šumadijsku, i dalmatinsku, i crnogorsku, i zagorsku, i slovenačku i muslimansku nošnju. Sve je to bilo za pozdraviti, ali dole, među narodom, bilo je sasvim drugačije. Austrofili, Stjepan Radić bili su u usponu, a ideja jugoslovenstva u padu. ” Hrvati su uvijek nezadovoljni. Uvijek nešto traže, ali ne znaju ni što ni zašto. ” , rekao je Meštrović Aleksandru. Hrvati galame po Zagrebu da je Hrvatska sve do Drine i Zemuna, a kada im se kaže da bi Hrvati, u takvoj Hrvatskoj, bili ubedljiva manjina, oni se začude i zbune, pa odgovore da je, možda, Jugoslavija bolje rešenje. Malu Hrvatsku neće, a velika Hrvatska je bajka.”

Jugoslavija je bila optimalno rešenje ali mali narodi to nisu uvideli. Jugoslavija je za većinu Srba bila prihvatljiva samo kao proširena Srbija, iako su i oni manjina u njoj. Hrvati su naličje Srba. I obrnuto. ” Previše smo slični, takoreći isti, a to je opasno. Najveća omraza izvire iz malih razlika. ” , poverio mu je Meštrović.

Jeziviji deo romana je trenutak kada Aleksandar prima pismo iz budućnosti koje mu donosi gavran. Pismo je na francuskom. ” Prvo će, Sandro, ubiti cvet, a posle će poteći oni potoci krvave lave..budućnost je nezajažljiva aždaja, guta svakoga i sve. ” Pismo je potpisano sa Tvoja Pčelica i ostavljeno čitaocu da nađe način kako će ga interpretirati. I u tome je Drašković majstor. Zagolica, misteriozno zavrti točak slojevite radnje i postigne iznenađenje ili ” aha ” momenat kod čitatelja.

Kralj je neodgovoran prema svom životu. Nekoliko puta se trovao nikotinom. Odbio je da obuče ” čeličnu košulju ” na prilazu Marselju. Bila sam ogorčena sam na Aleksandra. Iako je upozoren da produži prema Tulonu jer ga u Marsselju čekaju ustaški teroristi, on odbija uz reči da je kasno za sve, i da protokol mora da se poštuje. Nije uvažio upozorenja Vladete Milićevića koji je bio čudo od operativca. On je Aleksandru jednom prilikom raportirao da ima tačno spisak ustaških terorista i tražio dozvolu da ih likvidira. Aleksandar je rekao da nije država terorista da bi likvidirala teroriste. No, kad je na Aleksandra pokušan atentat u Zagrebu 1933, rekao mu je: ” Milićeviću, da si uradio ono što si od mene tražio da dozvolim, ne bih te kažnjavao. ”

Srpski seljaci su dali najbolji istorijski sud o Aleksandru – Ti si, visočanstvo nadmašio Dušana!

Roman se završava monologom Josipa Broza na Belom dvoru u jesen 1944. ” Konačno da porazgovaramo Aleksandre…moja pobeda je iznad tvoje. Namršten si, na tom portretu. Nisi umio da poziraš ni slikaru. Usmeri pogled prema maršalu, pješadisjki pukovniče. Prema budućnosti. ”

Da li je Jugoslavija bila greška? Nije. ” Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada. ”

Ako smo danas srećni na razvalinama te ubijene države, ako smo pogasili mržnje koje su vladale u toj državi, onda je projekat Jugoslavije 1918.bio pogrešan, rekao je Drašković.

Nismo naučili da živimo na zajedničkom prostoru ma kako se taj prostor zvao, i ma kako se mi zvali.

” Danas rasteš samo iz krvi najboljih, što su maču dali svoja tela spravna, blešteći u duhu i u čistoj volji, božanstvena, sveta, zemljo pravoslavna. “- Tin Ujević

Leave a Comment