Prikaz romana ‘ Kameni park ‘ Maje Gojkov


Izvanredna spekulativna fantastika kojom je istkan roman Maje Gojkov ‘ Kameni park ‘ jednostavno poziva i vapi da čitanje dopunite nekom ovakvom epsko-fantastičnom muzikom.

Epic fantasy music

Svaki pojedinac na ovoj planeti ima svoje fantazije. Neke su epske, neke mistične, neke jezive sa primesama horora. Čini se da, samo mudri kroz svoje fikcije umeju saopštiti istinu ili velike istine koje ljudi bez imaginacije ne umeju nigde naći niti shvatiti.

Maja Gojkov nam je kroz ovu priču saopštila te velike istine i učinila je to srcem! Kad se nešto rodi iz samog srca kao što je ovaj roman, neće izostati podrška takvoj vanrednoj kreaciji a ni oduševljenje čitalaca.

Maja Gojkov – Kameni Park, Nova Poetika

Dakle, počeli ste da čitate ovaj roman. Odmah ste saznali za motiv majke i ćerke da istraže svoje poreklo tako što će otići do vojvođanskog mesta ‘ Kameni park ‘ . Majka i ćerka nose neobično prezime Prudens, i u Kamenom parku zateći će iznenađujuću pustoš.

Uspevaju stići do groblja gde se majka divi velikom crnom kamenu čije otkucaje srca može da čuje. Autorka je znalački odabrala simboliku kamena koji će na kraju romana predstavljati – večnost. Između duše i kamena postoji uska veza.

Po legendi o Prometeju, roditelju ljudskog roda, kamenje je zadržalo ljudski miris.

Kamen i čovek predstavljaju dvojako kretanje uspona i silaska. Kamen nije neživa masa. Živo kamenje koje je palo s neba ostaje živo i posle pada.

Kamen je univerzalni simbol. Otuda, nije slucajno da je autorka odabrala upravo naslov ‘ Kameni park ‘. Preko naslova nam je saopštila smisao postojanja i večnosti.

Da se vratim na roman. Majka i ćerka Prudens ulaze u jednu kuću. Ta kuća je pusta, osim buđi i memle koja ih guši nema u njoj ničega. Ili one misle da tu nema ničega..

U kući postoje stanari, jedna starija žena po imenu Agnica, vešta na polju gatanja, njen sin Stevan i snaha Aleksandra. Agnica baca vradzbinu na nezvane gošće, ćerka Prudens oseća samo nalet nekakvih dlaka koje je guše. Ona je tada zažalila što je uopšte krenula u potragu za svojim poreklom, naglas je izgovorila ime Stevan.

Sada postaje jasnije. Ove dve žene su krvnom vezom povezane sa Stevanom koji je u kući i kojeg ne mogu videti ali on njih može. Upriličeni susret duhova prošlosti i sadašnjosti biva upotpunjen i segmentima budućnosti.

Kroz sećanja Agnice na svoju prabaku postaje jasno da su članovi familije Prudens odabrani. Oni su čuvari vremena, i njihova uloga biće presudna kada dodje do pretnje smaka sveta. Prabaka je Agnici sve objasnila. O zvezdama koje se ognjeno sudaraju, o tome kako će kad nastupi odlučujući čas morati da skoči u bunar! A taj čas će nastupiti dolaskom majke i ćerke u Kameni park.

Napraviće se poremećaj vremena i sve će postojati istovremeno, sadašnjost, prošlost i budućnost. Sve će postati sadašnjost i sve će biti moguće. Haos, kolaps, ponovo ratovi, i stari i novi, ponovo sve bolesti odjednom, ljudska priroda je takva, hteće neku korist da izvuče iz svega.

Zašto baš bunar? Voda je prijatelj, i kamen je prijatelj. I pre svega, to nije običan bunar. To je prolaz za ceo Univerzum i kroz njega će se Agnica videti sa ostalim kćerima Univerzuma. One je već čekaju. Drea, Oxi i, Vuka. A sačekace i Evu koja kao mlada ćerka Prudens slaže kockice razumevanja stvarnosti i onog što se dešava u Kamenom parku.

One čekaju večnost. A ta večnost je prikazana kroz kamen. Beli kamen koji govori i koji se mora po svaku cenu sačuvati. Univerzum se razboleo, anomalija preti da poremeti galaksije. U ovom delu romana vidljiva je informisanost i obrazovanost autorke. Ona nam vešto prezentuje svoje znanje o nebeskim telima, zvezdama, supernovi.

Svemir se okrnjio, vremena su se izmešala. Rimljani se sreću sa moderno naoružanim američkim vojnicima. Nebom preleću zmajevi, unaokolo trče čudne zverčice. Svi su se uznemirili, ne znaju šta se dešava.

Ali, jedno im je ipak jasno – moraju sačuvati beli kamen. Otelotvorenje večnosti. Dakle, opet kamen i njegova simbolika. Kamen je simbol slobode i nesputanosti, osobito onaj neobrađeni. On je element građenja i esencija mudrosti. Zato je zadatak – sačuvati kamen.

Ovaj momenat nastupajuceg haosa, autorka koristi da ispolji svoj kritički stav prema ljudskim manjkavostima i slabostima.

Naime, pred pretećom apokalipsom ljudi nalaze vremena da se posvađaju čiji je Bog jači, da li je anđeo koga su videli poreklom iz islamske ili hrišćanske religije. Autorka je ogorčena trošenjem ljudskih potencijala i energije na nebitne stvari poput ovih. Sve to pripoveda pomoću ironije i sarkazma.

Odnekud izranjaju najmračniji nagoni personifikovani kroz likove švalera, političara, lopova, ubica i raznih prodavaca magle. I oni imaju svoj plan. U odsudnim momentima kada čitav Univerzum može da kolabrira, oni misle jedino na sebe.

Osobitom deskripcijom su prikazane vile, gospodarice Univerzuma, njihova gibka, želatinasta tela koja se cakle nitima zlatnog sjaja. One kreću u odlučnu nebesku bitku koja je bespoštedna i neizvesna. Da li će planeta i Univerzum biti spašeni, neću otkriti iako smatram da dobra knjiga ima kvalitete koji ne zavise od tzv.spojlera. Ostavljam čitaocima da budu iznenađeni ili neiznenađeni krajem. 🙂📑

Ono što je bitnije, Maja Gojkov je uspela da sažme čitavu istoriju sveta u svojoj knjizi.

Ta istorija je živa i realisticna, a prikazana je pomoću fikcije. U tome je vidljiv raskošan dar autorke koja može od nespojivih likova i dogadjaja napraviti originalnu priču.

Moj najjači utisak je uspostavljanje kosmičke pravde na kraju romana. Ljudi koji su nekada u inkvizitorskom transu palili druge nedužne ljude na lomači, sada bivaju pretvoreni u hrastove, i neko će moći njih da pali. A talog planete, svi oni zli ljudi postaće bezoblicna masa u utrobi Zemlje, pretvorice se, po kazni – u naftu!

Kako vec rekoh, ovaj blog nema tendenciju da bude spojler, zbog toga bih citirala jednu drugu blogerku.

Citat preuzet sa sajta Prerazmišljavanje

Ovo nije spojler, verujte mi. Prvo, zato što knjiga ima kvalitete koji ne zavise od spojlera i drugo, zato što taj musavi ‘čitalački kodeks’ po kojem je knjiga ‘pokvarena’ ako joj se zna kraj ne važi za sve sorte književnosti. Ako čitaš samo da budeš iznenađen na kraju, čitaj krimiće i ne čitaj o nepročitanim krimićima.

Potpuno sam saglasna sa ovim citatom. Ne čitamo da bismo se iznenađivali, bilo na početku, bilo na kraju.

Čestitam autorki nominaciju za Ninovu nagradu za roman godine, i ocekujem ulazak u makar prvih 30 jer ovakva čudesno originalna ideja za priču pretočena u uzbudljiv roman, to i zaslužuje.

Оставите одговор

Close Menu
Hoffmann Marijana blog