Свет, јутрос, увек

Нена је јутрос худе судбине: неко јој је украо картон са тридесет комада јаја. Прича уличној колегиници шта јој се догодило. Љубовија, храмљући, гура колица натоварена робом: купус, паприке, парадајз, небројене кутије које ће, правилним слагањем, сачинити тезгу где ће изложити своју понуду. Мршав, скврчен и искривљен попут свог повијеног носа, једва се носи са тешким товаром, застаје и хукће. До мало времена сретнем га у “Максију” са боцом пива, оном стакленом, на коју се плаћа …

Read moreСвет, јутрос, увек

Kemal paša, Kemal paša

U fabrici Kemal paša, Kemal paša, Kemal pašaaaaa..odzvanja na ulaznim vratima jedne fiktivne fabrike u Nemačkoj. Radosna “ pevačica “ je Albanka po imenu Bekrije, starija žena čistog lica bez bora ali sede kose. U helankama i čipkanoj bluzici kratkih rukava, ona čisti i peva. Na nogama nema ni čarape, kaže da joj nije hladno iako je novembar i kiša pada. Nikada nije bolesna jer je njena zastava crno – crvena, tako kaže kad je pitaju …

Read moreKemal paša, Kemal paša

Let's talk about fat, baby

Ako ti neko pred vrata ostavi kesu sa kučećim izmetom, želiš li da saznaš ko je to bio, da bi mogla da mu ispostaviš račun za čišćenje, pita Nikol Jeger svoje čitaoce na početku jednog poglavlja svoje izvrsne knjige i dodaje : ” Moja vreća je puna takvog izmeta i teška je 340kg. Ko je kriv? U pravu ste. Pas! I onaj ko je kesu ostavio. I ljudi iz kamenog doba koji još nisu otkrili vatru. …

Read moreLet's talk about fat, baby

Abrakadabra vijagra

19.mart 2016. Timea Herd je vozila pažljivo. Bolovi u ramenu bili su nesnosni, ali obećela je sebi da će izdržati. Operacija je bila zakazana u 11 časova, nikom nije javila, i nije se uopšte plašila. U dubinama svoje duše znala je da će sve biti u redu, i da će se što je moguće brže vratiti na posao. Artroskopska operacija ramena je minimalno invazivan zahvat koji vraća funkciju ramenu, i obavlja se ambulantno, što omogućuje odlazak …

Read moreAbrakadabra vijagra

Jedan i po blog o poglavici Pontijaku 1/2

The humanizing of War! You might as well talk of the humanizing of Hell…As if war could be civilized! If I’m in command when war breaks out I shall issue my order—”The essence of war is violence. Moderation in war is imbecility. Hit first, hit hard, and hit everywhere!” —Sir Reginald Bacon, The Life of Lord Fisher of Kilverstone, Admiral of the Fleet -više ljudi je umrlo od boginja nego od bilo koje druge bolesti u …

Read moreJedan i po blog o poglavici Pontijaku 1/2

Koliko dugo traje zauvek?

Za vreme talasa američkog pozitivizma – u doba automobila sa ukrasima nalik na peraja, Makartija i hroma – male oaze koje su još pripadale Irokezima odn. Indijancima Šest Nacija ( Mohoci, Onondage, Seneke, Oneide, Kajuge i Taskarore stacionirani oko Velikih jezera ) su preorane buldožerima, zabetonirane i poplavljene za opšte dobro. Irokezi su za 15 godina izgubili više zemlje nego za prethodnih 100 godina.

Početkom 60-ih godina zbog izgradnje brane Kinzua potopljeno je 100 000 ari dobre zemlje koja je predstavljala trećinu poseda Seneka Indijanaca. Da bi to ostvario , Vašington je morao da prekrši ugovor iz Kanandaigue iz 1794, jedan od najstarijih ugovora između Indijanaca i SAD, koji glasi: ” Sjedinjene Države neće nikada zahtevati…ili uznemiravati posed Seneka Indijanaca. ”. Džordž Hiron, predsednik Seneka Indijanaca je zapitao: ” Koliko dugo traje zauvek? ” U istoj deceniji, Ministarstvo za energetiku države Njujork zagrizlo je u posed Taskarora Indijanaca, pošto im je to bilo potrebno za izvođenje ogromnog projekta na nijagarinim vodopadima. Taskarora Indijanci su stvar doveli do Vrhovnog suda, gde su izgubili za samo jedan glas. ” Ima stvari koje su vrednije od novca, ” rekle su sudije koje se nisu slagale sa presudom. ” Velike nacije , kao i veliki ljudi treba da drže datu reč. ”

U leto 1990.godine Irokezi su ponovo oživeli u svesti belaca kada su naslovne strane kanadskih listova bile ispunjene izveštajima o ” krizi u Oki ” ili ” pobuni Mohoka”. Razmirice oko zemlje pored Oke trajale su skoro tri veka. Indijanci su protestovali i 1961.godine i kanadska parlamentarna komisija preporučila je hitno rešenje problema Oke. Ništa se nije učinilo na iznalaženju rešenja. Stvari su se uskomešale 1989.godine kad su gradski oci Oke objavili planove da prošire igralište za golf za još devet rupa. Da bi to učinili opet su morali da uzmu indijansku zemlju, ovaj put je u pitanju bilo indijansko groblje. Sledećeg marta, stvar je došla do vrhunca. Irokezi su postavili stražu koja je 24 sata bdela u kolibici za pecanje u ledu. Sve je počelo prilično mirno. Žene – koje su vlasnice zemlje po irokeskoj tradiciji – takođe su se smenjivale na straži, a jedan Indijanac je dolazio svakog dana da nudi duvan svitanju, pre nego što bi otišao na posao na montrealski aerodrom, gde je mlaznjake napajao gorivom.

Međutim, jedne noći je neko podmetnuo požar u pecarošku kolibicu, a počele su da kruže glasine kako kvebeška policija sprema napad. Pobuni su se pridružili gotovo svi Mohoci; drumovi su bili blokirani barikadama od balvana i peska; ljudi su sa sobom poneli svoje lovačke puške. U trenutku kad su počeli pregovori sa kanadskim vlastima stigao je glas o tome kako su viđeni kamioni pod policijskom pratnjom, iz koji su istovareni dugački drveni sanduci. Ni danas se ne zna da li su se u tim sanducima nalazile puške, ali su Indijanci verovali da jesu. Poslali su poziv u pomoć. Ljudi u maskirnim uniformama sada su stigli iz svih krajeva Mohok Nacije, identifikujući se samo svojim indijanskim imenima i živopisnim pseudonimima: Lazanja, Ludi Japanac, Ašov, Žderavac, Norijega. Doneli su sa sobom radio – stanice i automatsko oružje. Patrolirali su po svojim linijama po terenu oduzetom od golf – kluba, lica prekrivenih maramama, ratničkim bojama i maskama za Noć veštica; jedan je nosio masku Gruča Marksa. Međutim, iza ove karnevalske fasade krila se ozbiljna namera – prilika za Ratnike da se dokažu, da pokažu da su oni zaista vojska Mohok Nacije. Neki Ratnici se nisu pridruživali pobuni sve dok nisu postili na brdu i dobili viziju da se pridruže, sve kao u stara dobra vremena.
Kanadska policija ih je napala. Ujutro 11.jula, stotinu naoružanih policajaca SQ – Surete du Quebec, pokuljalo je iz kombija, ispaljujući gasne metke, dimne bombe i granate. Napali su glavnu barikadu buldožerom. Gas i dum su posvuda kuljali. Mohok muškarci i žene, naoružani svim i svačim – od štapova do AK – 47, vikali su, trčali, trljali oči i bacali se na zemlju. Policija je bila podjednako zbunjena. Tada je zapucalo sa obe strane. Kada je pucnjava prestala, barikada je i dalje stajala, policajci su napustili svoje kombije i automobile, jedan je bio mrtav. Policija je kazala da su ga ubili Indijanci. Indijanci su tvrdili da su ga ubili njegovi. Prošla je gotovo čitava godina pre nego što će kvebečki islednik objaviti izveštaj od 8 strana u kome se kaže da su Indijanci odgovorni za smrt kvebečkog policajca, ne navodeći tome u prilog nikakve dokaze.

Kako je vreme odmicalo, mirno rešenje je izgledalo sve daljei sve manje moguće. Stanovnici iz predgrađa susednog mesta, naviknuti da putuju kroz zemlju Mohoka, počeli su da se masovno okupljaju ispred barikada, mlatarajući batinama i izvikujući rasističke slogane. Spaljivanje slike Indijanaca je postalo redovni noćni događaj – ili bar svaki put kad bi se tu pojavili novinari.

” Njima je život ometen u poslednjih nekoliko nedelja, ” govorili su Indijanci. ” nama je život ometen vekovima. ”

Naravno, pobuna je propala; Indijanci su bili svesni da nisu imali dovoljno municije da se odupru vojsci ni 10 minuta. U jesen je sve bilo završeno.

Može se reći da su Irokezi i pored ove neuspešne pobune iz 1990.godine doživeli preporod. Danas ih ima najmanje 60 000, što je više nego za poslednja tri i po veka. U prenosnom smislu, preporod podrazumeva različite stvari: širenje irokeske vere, oživljavanje jezika, naročito mohočkog; porast irokeskog ponosa, nacionalizma i sl.
” Indijanci žive jednostavno od…dobre volje i milosrđa kanadskog parlamenta, a …prosjaci ne mogu da budu izbirljivi. ” – Džon. A Mekdonald, premijer Kanade, 1885.